Mozabiti su poznati sirom Alžira kao veoma religiozan i konzervativan narod. Oni su takođe veoma poštovani jer čuvaju svoju tradiciju nepromenjenu već vise od 1000 godina, kada su se prvi put nastanili u dolini Mzab.
Mzab čini sedam utvrđenih gradova-oaza (Mzab Heptapolis), koji su svi izgrađeni u istom arhitektonskom stilu: jednoobrazne kuće u koncentričnim krugovima oko džamije, nad kojima dominira kula-minaret, a u podnožju se prostire zelena oaza. Naselja se zovu: Ghardaia, Beni Isguen, El Atteuf, Bou Noura, Melika, Bariyan i Guerrara. Prvih pet mesta su relativno blizu jedno drugome, osim Bariyan-a i Guerrare, koji su od ostalih mesta udaljeni nekih 100 km.
Mozabiti pripadaju ibaditskoj sekti islama. Za njih je lična privatnost veoma vazna. Na primer, ulazna vrata nikad ne gledaju direktno na ulazna vrata susedne kuce, da bi se izbeglo neželjeno zavirivanje u tuđi dom. Žene je zabranjeno slikati, a ako želite da slikate muškarce ili decu, obavezno prvo morate pitati za dozvolu. Žene su zamotane u bele ogrtače koji im prekrivaju čitavo telo i lice, jedino je otkriveno jedno oko, koje im omogućava da se kreću. Muškarci nose bele kapice i tradicionalne “vrećaste” pantalone-nepogrešivi znak da su pripadnici Mozabita.
Za obilazak starog gradskog jezgra potreban je lokalni vodič jer strancima nije dozvoljeno slobodno kretanje po samom istorijskom centru.
Svaki grad se odlikuje velikim centralnim trgom, gde se jednom nedeljno organizuje pijaca po principu aukcije.
Leti, kada temperature dostignu i preko 40 stepeni, ljudi se povlače u svoje letnjikovce u oazi. Oaza je puna kuća i bašti, koje pak obiluju raznoraznim biljkama i pomorandžinim drvećem.
Gradske vlasti se sastoje od religijskog organa, a pojedinci mogu biti isključeni iz gradske zajednice ako učine neki ozbiljan prestup.
Dolina Mzaba je proglašena kulturnom baštinom UNESCO-a 1982. godine, kao primer izvanredne adaptacije ljudske naseobine prirodnom okruženju.
Ghardaia je najveće mesto i administrativni centar Mzaba. Jedno od znamenitosti Ghardaje je velika podzemna džamija. Podzemne džamije su građene sa namerom da se vernici zaštite od nesnosnih vrućina tokom letnjih meseci, koji traju od maja pa sve do novembra.
Beni Isguen je mesto koje najbolje čuva srž ibaditske vere i tradicije. U Beniju se nalazi brana koja se tokom kišne sezone pretvara u pravi mali vodopad, a koja štiti grad od poplava.
Mozabiti su veoma srdačan i prijateljski nastrojen narod. Veoma su gostoljubivi, kao sto su uglavnom i svi Alžirci. Nemaju mnogo turista, tako da se prema posetiocima ophode prirodno i otvoreno.
Nešto sto je na mene tamo ostavilo snažan utisak su boje Mzaba: žuto-boja zemlje i kuca, zeleno-boja palmi i blistavo plavo nebo.
Mzab, kao ni Alžir uopšte, nije naročiti kulinarski raj. Hrana se uglavnom sastoji od salate, sočiva, pirinča, piletine ili jagnjetine. Kus-kus im je pravi specijalitet, a ako volite ljuto, crveni sos harisa je u odličnoj kombinaciji sa kus-kusom. Alžirci takođe jedu puno hleba uz svaki obrok a glavni napitak je čaj sa mentom. Mora se reći da je gustiranje toplog čaja nakon obroka u hladu urminih palmi, uz neizbežnu ceremoniju trostrukog serviranja, pravo uživanje.
Dan se može provesti u šetnji po gradu, obilasku istorijskih centara i kupovini. Mzab je poznat po ručnoj izradi ćilima, koji su vrlo raznobojni i pristupačnih cena. Takođe se mogu naći razne vrste začina i nakita.
Budući da nema kafića i provoda u evropskom stilu, uveče je moguće organizovati tradicionalni spektakl sa muzikom raznih lokalnih stilova. Ima nekoliko kvalitetnih grupa koje će po dogovoru sa domaćinom doći da zabave pridošlice sve do sitnih sati.
Sigurno je da te melodije neće nikog ostaviti ravnodušnim i da će od smelijih izmamiti i po koji ples.
Odlazak u Mzab je kao put u prošlost i dobra priprema za nastavak puta prema jugu i veličanstvenoj Sahari.

Ostale vestiArhiva