Odavno je Petrovaradinska tvrđava podigla belu zastavu pred svakim namernikom koji želi da sa njenog vrha uživa u pogledu na Dunav, Novi Sad, obronke Fruške gore i deo Bačke. Ali taj pogled nije uvek imao samo turistički značaj: zbog petrovaradinske stene koja se uzdiže na više od pedeset metara iznad nivoa Dunava vođeni su ratovi još od vremena Kelta i Rimljana.
Austrijanci su na ovom mestu 1692. godine započeli gradnju tvrđave i za 88 godina izgradili remek-delo barokne vojne arihitekture 18. veka. To je po veličini druga tvrđava u Evropi, posle Verdena, i danas najbolje očuvani fortifikacijski objekat tog tipa. Prostire se na 120 hektara a u njenoj izgradnji učestvovalo je dnevno i po 40.000 ljudi.
Habzburško carstvo želelo je da spreči povratak Otomanske imperije u srednju Evropu i na granice Save i Dunava, a da bi u tome uspelo obezbedilo je i pare i najbolje arhitekte: po veličini i brojnim odbrambenim kulama, kapijama, zgradama i podzemnim vojnim galerijama, stvoreno je remek-delo u sistemu fortifikacije.
Sastoji se iz pet tvrđava, Gornje, Donje, Hornverka, Brukšanca i Inzelšanca, koje su funkcionalno spojene u jednu celinu, pa je zovu i Gibraltar na Dunavu.
– Petrovaradinska tvrđava je graditeljsko čudo jer je trebalo deset hiljada vojnika tako smestiti da brane tvrđavu, a da ujedno budu zaštićeni od teške artiljerije. Debeli bedemi i odbrambeni objekti su tako postavljeni da je praktično neosvojiva. I na četvrtom spratu ispod zemlje vojnik kroz ventilacioni sistem ima dovod čistog vazduha, može da se ogreje uz kamin, da postavi zamku, da se povuče na sledeću borbenu liniju, a da se napušteni prostor uruši i spreči prodor neprijatelja. Cela tvrđava ima sistem snabdevanja vodom. Sanitarna i sve ostale službe u tvrđavi bile su zaštićene od bombardovanja i mogle su u najtežim uslovima opsade da budu u kontaktu sa svakim vojnikom . Njena odbrambena moć bila je savršena, sve do pojave rakete „tomahavka”.
Kad šetate Petrovaradinskom tvrđavom, i kad pomislite da ste stigli do kraja, naiđete na još jednu borbenu odbrambenu liniju sa kompletnom pratećom strukturom. Teško je poverovati koliko samo Donja tvrđava ima kasarni, magacina i vojnih upravnih zgrada – ističe Siniša Jokić, istoričar i kustos Muzeja grada Novog Sada.
Danas je Petrovaradin kulturno istorijski spomenik od velikog značaja, sa ogromnim turističkim potencijalom i u najvećem delu pod civilnom upravom.
Najveću atrakciju za turiste predstavljaju već pomenute podzemne vojne galerije, splet prostorija i hodnika dugih 16 kilometara u četiri nivoa. Celo podzemlje zidano je u lukovima i kupolama, vrućim krečom, peskom i ciglom, a stalna temperatura u ovim prostorijama je 12 stepeni.
Kula sa satom, zaštitnim znakom Tvrđave i Novog Sada nalazi se na kuli (bastionu) svetog Luja i poklon je carice Marije Terezije. Sat potiče iz Alzasa, navija se svakodnevno, ručno, a neobično je što mala kazaljka pokazuje minute, a velika sate, da bi lađari sa velike daljine i po lošem vremenu videli koliko je sati. Nadimak „pijani sat” dobio je zbog čudne ćudi, da po hladnoći kasni, a na toplom vremenu žuri.
Petrovaradin je turistička destinacija broj jedan u regionu, kaže Jokić. Imamo hotel, restorane, akademiju umetnosti, likovni krug, ovde se održavaju „Egzit” i niz manifestacija, ali njen potencijal još nije ni izbliza iskorišćen.

Ostale vestiArhiva