Nikada, ama baš ni jednom mi nije prošlo kroz glavu da ću ikad posetiti Kolumbiju. Kad sam saznao da je Kolumbija deo našeg projekta na fakultetu, trudio sam se na sve moguće načine da nagovorim profesora da promeni plan. Drago mi je da u tome nisam uspeo. Kolumbija je uglavnom poznata kao zemlja rata, kriminala, i naravno kokaina. Ali to je samo 1% od onoga sto se tamo dešava dok je 99% preostalog više nego pozitivno. Zato i nemam nameru da ovde pišem o negativnoj strani Kolumbije ili istoriji njihovog konflikta. Za mene je Kolumbija zemlja salse, kafe, tropskih šuma i plaža iz snova.
Iz Berlina preko Pariza za Bogotu smo leteli 13 sati i napokon sleteli na aerodrom El Dorado. Čini mi se da je i niški aerodrom veći i moderniji od ovog ovde. Na pasoškoj kontroli rade samo njih pet, a sve ukupno nekih 500 putnika čeka u redu. Napokon, posle skoro dva sata čekanja, i višeminutnog pokušavanja da razjasnim ljubaznom policajcu istoriju plavog JUGOSLOVENSKOG pasoša, podižemo prtljag pa pravac menjačnica. U menjačnici doživljavam već prvi kontakt sa nekim neobičnim običajima Kolumbije. Znao sam da mi je potreban pasoš kad menjam evre u pezose, ali da će morati da me slikaju i uzmu otisak prsta, e to nisam očekivao zbog 150 evra.
Moja avantura je počela već na prvom koraku kad sam izašao iz aerodromske zgrade. Tu su nas dočekali sparna atmosfera, vlaga i miris sveže kafe. Taj miris me je tokom sledeća dva meseca pratio na skoro svakom koraku. Aerodrom El Dorado se nalazi u zapadnom delu Bogote, i uz samu ogradu piste su naređane nedavno sagrađene kuće bez fasade. Rečeno nam je da je u Bogoti sve manje prostora, pa je svaki kvadrat iskorišćen. U Bogoti zvanično živi 7 miliona stanovnika dok nezvanične procene pominju vise od 11 miliona ljudi.
Grad se širi prema severu i jugu dok su na istoku visoke planine pokrivene tropskom šumom. Centar grada je podeljen na poslovni deo gde su sve sami soliteri od po 30 spratova, zatim klasičan šoping deo grada, i na kraju istorijski deo La Candelaria. Ono sto je Notre Dame za Pariz ili St. Paul’s Cathedral za London, to je Monserate za Bogotu. Crkva Monserate se nalazi na 3200 metara nadmorske visine na ivici stene, i turistima sluzi kao orijentir, a lokalnim vernicima kao sveto mesto gde dokazuju svoju ljubav prema Isusu puzeći na kolenima uz 3 km dugačku kozju stazu. Do Monserat može da se stigne žičarom ili pešaka (neko na kolenima) kroz gustu šumu. Ali, osim nedeljom, penjanje peške nije preporučljivo jer je su velike šanse da će vas opljačkati. To su nam lokalci savetovali.
Izreka "što južnije to tužnije" važi i u Kolumbiji. Na daleki jug grada ni vojska ne sme da ide, dok na severu žive neki od najbogatijih ljudi na kontinentu. Sever Bogote se uopšte ne razlikuje od mnogih modernih Evropskih i Američkih predgrađa. Tu su pretežno luksuzni butici, tržni centri i restorani gde običan ručak može da košta i vise od par stotina evra. S obzirom da je prosečna plata u Bogoti oko 200 evra, a u ostatku Kolumbije još manje, taj deo grada je nedostupan za većinu Kolumbijaca. Na jugu se sve više širi Ciudad Bolivar, predgrađe gde dva miliona interno raseljenih lica preživljava u najmizernijim uslovima, bez struje, i bez vode, bez ikakve pomoći od države ili međunarodnih organizacija.
Malo smo se u početku mučili sa promenom klime i vremena, verovatno zbog činjenice da se Bogota nalazi na 2600 do 3200 metara nadmorske visine na platou u istočnim Andima. Zbog toga je i temperatura preko cele godine fiksirana između 10 i 20 stepeni dok se razlika između godišnjih doba meri u količini kiše, s tim sto je zima najvlažniji period.
Gradski prevoz je neprevaziđen - ni u Kairu toga nema. Mali milion kombija, autobusa svakakvih boja, modela i veličina voze na relaciji istok-zapad ili sever-jug i obično samo jednom ulicom. 'Krstić i Sin' iz filma "Ko to tamo peva" je luksuz za većinu kolumbijskih autobusa. Autobuske stanice ne postoje. Staneš pored ulice, i samo mahneš kad vidiš autobus ili nešto sto liči na autobus koji ti treba. Vozač u tom trenutku izvodi kaskaderski manevar na desno i staje pored putnika, obično uz škripu guma i psovke onih vozača koje je presekao. Cena karte je oko 35-45 centi bez obzira na broj stanica. Taksi je takođe jeftin, ali kad sam video kako voze, osećao sam se mnogo bezbednije u autobusu nego u malom Matizu ili Atosu koji juri skoro 100km na sat kroz ulice gde boje na semaforu nikoga ne zanimaju.
U Bogoti su sve ulice paralelne, i one koje idu od juga ka severu zovu se Carrera, a one od istoka ka zapadu su Calle. Glavni trgovi u skoro svim gradovima i mestima Kolumbije koje sam posetio uvek se zovu "Plaza Bolivar" i okruženi su državnim zgradama, gradskom palatom, i naravno, katedralom.
Prva šetnja kroz istorijski deo Bogote, La Candelaria, je doprinela da shvatim kompleksnu istoriju i strukturu te prelepe zemlje. Na ulazu u lokalnu biblioteku u jednoj staroj vili, dobro naoružan čuvar na ulazu mi se ljubazno osmehuje i želi dobrodošlicu u Kolumbiju dok u isto vreme češka svoj M-16. Ovde sigurno nikad niko nije ukrao ni jednu knjigu.
To je ponosan narod. Vole svoju zemlju, tradiciju i kulturu i trude se da sačuvaju svoje nacionalno blago - bilo to zlato iz doba starih civilizacija, slike Botera, ili 200 godina stare knjige. Za taj cilj su spremni i da poginu. Neki i da ubiju. Zato i ratuju već decenijama. Skoro svaka veća stambena zgrada u Bogoti a i u ostalim gradovima, svaka škola, biblioteka, čak i neke crkve, imaju dobro naoružano privatno obezbeđenje na ulazima. Privatno obezbeđenje je i najveći poslodavac u Kolumbiji. Na ulazu u neke poslovne zgrade kontrola je bukvalno temeljnija nego na aerodromima.
Sto se tiče kulturnog života, samo u Bogoti smo imali izbor od stotine kafića, “salsoteka”, diskoteka, pozorišta, bioskopa i hiljade restorana - čak i jednog Grčkog. Noćni i kulturni život u Medeljinu, Bogoti, Kartageni i Kaliju parira bilo kom Evropskom gradu, uključujući i London. Ja sam samo u Bogoti posetio više od 20 različitih muzeja, od muzeja zlata, arheološkog, prirodne istorije, vojnog muzeja, pa do muzeja Botero. Tu su i 4 velika univerziteta sa po više hiljada studenata, ali i veliki broj manjih privatnih fakulteta. Lokalni vodič je ispunjen preporukama za koncerte i pozorišne predstave dok su karte za čuveni teatar Colon rasprodate nedeljama unapred.
Noćni život je pretežno skoncentrisan u starom centru "La Candelaria", ili na severu Bogote u takozvanoj "Zona Rosa". Kafići i noćni klubovi nisu ništa drugačiji od onih u Evropi, ali su zato mnogo jeftiniji. Lokalno pivo "Bavaria" (nije bas da zvuči Španski, ali je ipak lokalni proizvod) koje je čak i jako dobro, košta od 30 centi pa do evra. Na severu Bogote je skuplje jer tu žive lokalni bogataši, diplomate i stranci koji rade za veće firme. Zato mi je stari grad zbog tradicionalne atmosfere bio nekako interesantniji i šarmantniji.
Uličnih prodavaca ima svuda, i nema šta ne prodaju. Od suvenira, kišobrana, tehnike, odeće, pa do hrane i lažnih smaragda. Piratskih filmova i muzike ima vise nego u Kini. Ali niko mi nije prišao i ponudio drogu, kao u većini gradova Evrope. Izgleda da je kokain namenjen samo stranom tržištu. Za one sa dubljim džepom, severna Bogota nudi sve sto može da se kupi u Njujorku, Milanu ili Parizu. Za ostale je San Andresito gde će naći šve sto im treba, od jeftine Kineske tehnike pa do patika marke Rebook, Nike, ili Adidas.
Za kupovinu lokalnih ručnih radova i unikatnih suvenira najbolje je otići nedeljom u Usaquen, kvart na severu Bogote. To je nekad bilo selo za sebe, a danas je pripojeno gradu. Tu se na centralnom parkingu i u okolnim uličicama između starih kolonijalnih hacijendi nalazi tržnica umetničkim predmetima, slikama, antikvitetima, etno hranom, i ručno izrađenim proizvodima od kože. A na nekoliko tezgi se prodaju i lokalni proizvodi od "koke". Biljka koke se koristila vekovima u medicinske svrhe ali i u svakodnevnoj ishrani. Stare civilizacije i njihovi današnji naslednici i dan danas prave čaj od koke, sokove, kreme, začine, itd. Čak su pokrenuli i međunarodnu kampanju za legalizaciju proizvodnje koke pod sloganom "Yes to coca, No to cocaine".
La Candelaria u Bogoti je možda naj popularnije mesto u celom gradu - istorijsko naselje iznad Plaza Bolivar i ispod crkve Monserate. Uske i strme paralelne ulice sa kućama različitih boja iz doba kolonijalizma se noću u jednom delu ispune masom ljudi koji šetaju od kafića do kafića. Danju se tuda većinom šetaju studenti sa obližnjih fakulteta i ispijaju toplu čokoladu u jednom od desetine kafe-restorana dok čekaju da im se posluži lokalni specijalitet "Tamales" - kukuruz, meso, i razni začini satima kuvani na pari i umotani u list od banane. Nemaju nikakve Italijanske aparate za kafu i čokoladu, već se sve ručno sprema u loncima i bokalima. Fantastična topla čokolada, sa lepinjicom od kukuruza i domaćim sirom je 1 evro, skupo za njihov standard, ali vredi svaki cent. Inače najviše sam se hranio u lokalnim restorančićima. Tu "empanadas" košta oko 30 centi po komadu, a više od dva ne možete pojesti. Plus sveži voćni koktel, i za jedan evro, eto ručka.
Lagao bih kada bih rekao da je Bogota 100% bezbedna. Ali ipak nije toliko strašno kao sto je predstavljeno u medijima. Kokainski karteli su odavno uništeni, konflikt niskog intenziteta se preselio duboko u džunglu i daleko od gradova, i prvi put nakon više decenija turizam postaje vazna privredna grana Kolumbije, a Bogota njena glavna atrakcija.

Ostale vestiArhiva