Zovu ga Parizom centralne Evrope, zlatnim ili magičnim gradom. Nemam običaj da padam na self ili bilo koji drugi marketing, ali me je Prag ovog vikenda apsolutno očarao, zaveo, osvojio, ili sam, narodski rečeno, pao. Očekivao sam da je češka prestonica jedan lep, doteran i civilizovan grad koji je dosta uložio u očuvanje svoje arhitekture, istorijskih i kulturnih vrednosti.
Rekoše mi prijatelji da je centar grada dosta veliki i da dva dana nikako nisu dovoljna da se obiđe sve obilaska vredno.
Imao sam dosta predrasuda u životu, ali sam kod Praga baš pokazao koliko čovek može biti žrtva svojih pogrešnih predubeđenja. Prag ima 1.200.000 ljudi. Beograd 1.500.000. Naš uži centar grada se nonšalantno pregazi za jedno popodne. Mislio sam da je praško gradsko jezgro dosta veće i da je bogato kulturno nasleđe te zemlje ostavilo traga i na broju znamenitih zgrada. Pomnožio sam ove početne cifre u glavi, pouzdao se u svoj brzi hod i procenio da ću ja to moći.
Za sve neupućene: Prag nema jedno gradsko jezgro već četiri. Hradčani, Stari grad, Novi grad i Mali grad su vekovima funkcionisali kao zasebne celine. Imperator Jozef II je tek 1784. godine spojio četiri grada u jedan i tako formirao veličanstveni Prag. Preko 2000 impresivnih, raskošnih i prelepih arhitektonskih dostignuća čini neverovatno skladnu i harmoničnu kompoziciju.
Ne bih voleo da posle ovog teksta zaključite da ja znam nešto o Pragu. Bio sam tamo dva dana. Ne znam skoro ništa o Pragu. Nisam korisnik tipičnog srpskog mentaliteta koji bi sad nekog, na mom mestu, nagnalo da mudro slaže informacije koje je pročitao iz knjige ili skinuo sa neta. Treba pričati/pisati o stvarima koje znaš ili osećaš. Rekoh, o Pragu ne znam skoro ništa. Znanje koje bi se moglo nazvati relevantnim se ne stiče za dva dana. Sve informacije koje slede nemaju ambiciju da budu pretenciozne već samo da Vas (što pre) pobude da odete u Zlatni grad.
Kad sad, 24 časa posle dolaska, pomislim na Prag setim se svoje prve praške impresije. Prag je na prvom mestu uporan grad. Uporan je do besvesti. Ne odustaje, iznova i iznova se trudi da iznenađuje. Taman pomislite da ste videli dovoljno, da je Prag počeo da se ponavlja, da mu je nestalo inspiracije, da se umorio i zbunio, zastao i zaboravio neki trik u rukavu, da ćeš moći da se opustiš i prepustiš svoje korake besprekornoj kaldrmi bez bojazni da ćeš nešto prepustiti, kad se Prag potrudi da se nasmeje iza neverovatno čudnog ćoška i namigne vam svojim starim, aristokratsko-šmekerskim okom i skrene pažnju na još jedan skriveni dragulj koji je spreman, čeka…
Nisam siguran da bih mogao sa sigurnošću da tvrdim da li me je Prag više iznenadio svojom arhitektonskom lepotom, kvantitetom iste, raznovrsnim kulturnim bogatstvom ili perfektnom uređenošću koja se graniči sa neizvodljivim.
Prag zovu i gradom hiljadu tornjeva. Niko ne zna koliko ih zaista ima ali verujte mi na reč zaista ih ima više od hiljadu. Uzdižu se bez najave, svuda ih ima. To je, ponekad problem jer je toranj uobičajena tačka za orijentaciju, kod normalnog grada, naravno. Znate ono, vidimo se kod tornja u podne, nema šanse da promašiš, toranj je izrazito vidljiv. U normalnom gradu.
Sabiranje utisaka u autobusu sa ostatkom vesele družine je donelo jednu nepodeljenu impresiju o Česima. To je dobar, prostodušan, vredan i gostoprimljiv narod. Par primera je bilo dovoljno da svi shvatimo da postoji svest kod Čeha da oni žive od turizma, da vrednuju svaki naš evro, da žele da se potrude za njega i da će nam ga suptilno, neprimetno, nežno i konstantno uzimati. Nemoguće je ne porediti Prag sa nekim destinacijama kod nekih mediteranskih zemalja kod kojih sam stekao utisak da bi najviše voleli da samo odemo do granice i samo im predamo sav novac a zatim se vratimo, da ih uopšte ne opterećujemo, smaramo, pravimo nepotrebnu gužvu, tražimo vodu usred leta. Svi znamo…na koga mislim. Ovi ljudi ovde rade. Ozbiljno. Od suvenira se u Češkoj uzme više novca nego u Srbiji od turizma.
Dokle su Česi otišli teško je opisati, da li je dovoljno pomenuti da se u gradskom prevozu u Pragu kupuju karte na minute?! Važe i za metro, 20 minuta, 75 minuta, pa koliko god… Svaki aparat za poništavanje karata je ujedno i štampač, naravno. Da nikad ništa nije savršeno ubedila me jedna čudna pojava za ovako dobro organizovanu zemlju. Menjanje evra u češku krunu bi trebalo da bude jedna sasvim jednostavna operacija, zar ne? U Srbiji se zna kurs, odete bilo gde i ne brinete ništa. Kurs je univerzalan. Svuda u Majci Srbiji. Verovatno Češki Dinkić nije dobar kao naš, nemam drugo objašnjenje za finansijsku anomaliju koja kurs pomera od 19 (manje količine evra) pa sve do 24,5 krune za evro koliko sam ja dobijao u jednoj menjačnici. Svaka ruža ima trn, verovatno.
Još jedan detalj me potpuno ubedio da smo retardirana, pardon, zaostala država u odnosu na Češku. Svaka kuća u Pragu je obeležena sa 2 (dva) broja. 1 crven. 1 plav. Prvi je kastarski a drugi kućni. Koji objekat nema plaća 400 evra. Bez puno ubeđivanja.
Dok se prosečan turista (ja) klanja Pragu na svakom koraku tokom šetnje jedna od upadljivih praških doslednosti je neumorni pratilac. Nisam uspeo da nađem nepripadajuću boju na bilo kom nizu građevina. Kombinatorika boja je zaprepašćujuće maštovita, dovoljno bezobrazna ali uvek smerna i dosledna zadatku.
Izdvojiti neki od arhitektonskih bisera u Pragu je teško, zaista nije zahvalan zadatak nešto podvući kao više bitno od ostalog. Ja ću biti manje ambiciozan i neću Vam preporučiti odlazak u katedralu, jer ćete to ionako obići. Sledeće slike su samo naznaka čarobnih sadržaja koja se nalaze u ovoj sadržajima krcatoj i iznenađujuće velikoj katedrali.
Nešto bih Vam posavetovao, nemojte ići u Prag odmah po čitanju ovog, ili bilo kog drugog, teksta. Dosta toga u Pragu nije u funkciji pre maja. Nije od presudnog značaja ali nije loše znati da ćete biti uskraćeni za neke turističke opcije.
Lutajući uskim ulicama nalateo sam na jedno skrovito i diskretno mesto. Lokal se zove "U Pavouka", ko god je bio u Pragu će Vam iskreno reći, za bilo šta što nije opšte poznato: znam gde je, bio sam tamo više puta ali nisam siguran da mogu da te odvedem.
Ulica je tako mnogo, one su SVE srednjovekovne, lepe i čudne da sve čine jedan lavirint koji čoveka zaista može zbuniti. Ako nikad niste niste bili u sredjnovekovnoj krčmi, a ako želite piti (fenomenalno, osvežavajuće, impresivno, apsolutno blagotvorno, zadivljujuće terapeutsko…) pivo iz vrča i sedeti na kožom obloženim klupama u Pragu imate priliku da se vratite u prošlost. Pola litre košta tri evra i vredi svaki cent. Uostalom, kad po Beogradu naplaćuju ono majušno pivo za iste novce niko se ne buni. Nije svako pivo ovako skupo u Pragu, samo da se zna. U Devojvodi veliko, lepo, nadaleko čuveno plzensko pivo košta 1 (jedan) €. Kafana ima 350 mesta za sedenje i teško je naći slobodno mesto. Odlična su im rebarca i kolenice, probajte, nećete se pokajati.
Šetajte kaldrmom popločanim praškim ulicama (obavezno dobre patike), istražujte ga na svoj način, nemojte dopustiti da Vas vodiči dave i razvlače po ceo dan, njihov ritam je neizdrživ, dopustite im da Vam objasne Prag taman toliko da bude intrigantno, da budete pobuđeni, zagolicani i spremni za samostalno istraživanje koje morati sami sprovesti. Dišite prašku zlatnu magiju, osetite češku prostodušnu gostoprimljivost, nemojte se opterećivati ogromnom količinom istorijskih činjenica koje ćete ionako skoro sve pozaboravljati. Alhemičarske, srednjovekovne i naizgled nedostupne tajne češke prestonice su skrivene, razbacane po predivnim uličicama i morate se dobro potruditi da ih otkrijete.
EPILOG: Nemojte propustiti priliku da posetite Prag.

Ostale vestiArhiva