Na ekspediciju Himalaji 2008. krenulo je nas četrnaestoro (četiri žene i deset muškaraca)pod sigurnim vođstvom Dragana Jaćimovića Jaćima, prvog čoveka iz Srbije i Crne Gore koji se 2000. godine popeo na „krov sveta” - Maunt Everest (8.850m). On već više godina, izuzetno uspešno, organizuje ekspedicije na najviše vrhove Azije, Amerike, Afrike, Evrope... Na Himalajima je bio 20 puta.
U prestonicu Nepala Katmandu, mistični, očaravajući i siromašni milionski grad, stigli smo preko Istanbula i Delhija. Još na aerodromu zapljusnula nas je vrelina ustajalog vazduha. Kroz prozore kombija uzbuđeno smo posmatrali majmune, koji nestašno skakuću po ulicama i obodu velikog parka, zamišljene putnike na krovovima međugradskih autobusa, ali i hotele, prodavnice sa najsavremenijom planinarskomi alpinističkom opremom, očaravajuća hinduistička i budistička svetilišta, rikše, „svete” krave nasred ulice... Taj kontrast, mistični kulturni pejzaž i neverovatna blizina Himalaja, koju smo svi osećali, urezala se snažno u nama.

Divlja lepota
Sutradan, u cik zore, napustili smo hotel i malim avionom, sa 18-19 sedišta, poleteli ka mestu Lukla, u podnožju Himalaja. Posle nekoliko sati, s rancem teškim oko dvadesetak kilograma krenuli smo uz planinu. Ujednačenim koracima, u koloni, uz duboko disanje, prelazimo niža himalajska područja. Srećemo članove drugih ekspedicija iz čitavog sveta (uglavnom šetače, retko ozbiljne penjače), zatim lokalno stanovništvo, kao išerpase -nosače koji istrajno i neumorno nose teret,težak i više od 70 kg.
Smenjuju se divni, moćni predeli, čudesno ukomponovana divlja lepota, uzdižu se snežni vrhovi... Osećamo ogromnu energiju u nogama,smerno sledeći Jaćima. Prelazimo preko nekoliko visećih mostova, pratimo reku koja bučno odjekuje i nestaje među kamenim gromadama.
Nailazimo na kućice sa više dvokrevetnih soba u kojima borave planinari (sa istim konceptom unutrašnjeg uređenja), kao i na skromna staništa lokalnih meštana - Šerpasa. U jednom restoranu konačno pravimo dužu pauzu. Svi poručujemo čaj od mente i opušteno ćaskamo. Sunce žestoko prži. Nadam se da je krema za sunčanje sa faktorom 50 dobra i da će me zaštititi, ali ipak brinem.
Uz nemarno odrađenu stazu, širine oko metar ipo, često popločanu kamenjem, penjemo se, ali i spuštamo. Ovde se pređeni put ne meri kilometrima već satima. Ne postoji kolski put. Sav teret nose jakovi (himalajska goveda) i ljudi na leđima. U prečniku od više stotina kilometara ovo je jedino mogućeprevozno sredstvo. Stigli smo u mesto Pakding (2.610m). Skinuli smo teške planinarske cipele i čarape i počeli sa vežbama istezanja. To je čitava nauka. Smestili smo se u planinarskim kućicama. Ubrzo je bio gotov i ručak. Najbolja supica koju sam ovih dana pojeo! Zatim špagete. Hoću repete.

Sve bliže vrhu
U narednih nekoliko dana prelazimo Namče Bazar (3.440m), Everest vju (3.900m), Tengboče (3.860m), Deboče (3.820m), Oršo (4.100m), Dingboče (4.410m). Uobičajeno doručkujemo kašu s pirinčem i nepalskim žitaricama („energetska bomba“), ručamo dal bhat (pirinač, sos od sočiva, krompir i začini). Prolazimo pored Tok-Toka sa impresivnim vodopadom, bujnom vegetacijom, zlatastim pticama koje se obrušavaju sa stena i spuštamo u dolinu rododendrona, magičnog, neobičnog i raznovrsnog drveća i mesta gde slobodno obitavaju jeleni. Neprestano fotografišem.
Penjemo se na više od4.500m. Postepeno raspoznajem pravu prirodu Himalaja. Duva žestok, hladan vetar, trudi se da mi skine kapu i naočare. Aklimatizacija je ključna stvar. Svi nastojimo da se prilagodimo višoj nadmorskoj visini. Ipak, neke boli glava, teško dišu, postaju iscrpljeni. Pijemo po tri litra vode svakoga dana i mnogo čaja. Skoro nadohvat ruke su veličanstvene stene Ama Dablama (6.856m). U daljini se ocrtavaju vrhovi Ajlendpika. Koristim mogućnost da se istuširam. Ko zna kada će mi se opet ukazati prilika. Prašina mi je ušla u sve pore.
Energija koju samosetio nakon jutarnjeg doručka posle nekoliko sati je nestala. Prešli smo reku Imja Khola. Zastao sam da ovekovečim čudesan prizor. Huk reke je ostao u meni. Usled veće hladnoće, baterije u fotoaparatu se brže troše.
Prolazimo pored Šerpasa. Ti ljudi me sve više očaravaju svojom mirnoćom, ljubaznošću i pre svega skromnošću.
Stigli smo u mesto Dingboče. Nekoliko planinarskih kućica i dvadesetak kuća. Slobodno predveče. Nas trojica šetamo uskom uličicom, kroz koju vijuga prljav potočić.Dok drhtimo od zime, posmatramo kakose jedna devojka pored svoje kuće umiva i pere kosu mlazom iz creva. Divimo joj se.

Planinarska iskušenja
Pred uspon na vrh Nangar tsang (5.085m) jako sam loše spavao. Probudio sam se oko tri sata ujutru teško dišući, kratkog daha, s lupanjem srca... Trebalo mi je prilično vremena da se smirim i zaspim. Jaćim je ujutru samo konstatovao da se radi o privikavanju na visinsku razliku. Pri usponu na ovu planinu gledali smo himalajske orlove koji su nadmoćno kružili iznad nas.
Narednih šest dana boravili smo pod šatorima,prvo u mestu Čukung (4.730m), a zatim u baznom kampu Ajlend pik (4.970m). Sa obližnjih glečera Šerpasi donose led, tope ga i prokuvavaju. Pijemo tu vodu, što više i češće (oko četiri litra dnevno). U dnu svojih boca primećujem crne mrvice i pesak,ko zna iz kojih sve perioda. Za sada mi organizam to podnosi, dok se za jedan broj članova ekspedicije ne može baš reći. Sve je hladnije. Prepuni smo prašine i znoja. I pored svoje lepote Himalaji ponekad izgledaju jezivo.
Počinjemo da pijemo tablete za ublažavanje pritiska u očima, odnosno za neutralisanje visinske bolesti,na svakih 12 sati (ujutru i uveče). Da predupredimo teškoće sa disanjem, glavobolju, misaonu neuravnoteženost i slično, kako bismo se na toj visini osećali bolje.
S teškim rancima na leđima, svi smo zadihani; ovo je značajna visina i zato pravimo češće pauze. Zadivljeno upijamo belinu snežnih vrhova, koji nam se otvaraju. Sa svakom pauzom unosimo u organizam neophodnu tečnost i ponekad slatkiš.
U međuvremenu se penjemo i na sveti vrh Šerpasa - Čukung Ri (5.550m), sa ostvarenjem visinske razlike od 820m. Na vrhu ispred napravili smo dužu pauzu i zaneto se divili prekrasnim himalajskim vrhovima kao što su Lhotse (8.414 m), Nuptse (7.861m), Ajlend pik (6.189m), Baruntse (7.152m), Ama Dablam (6.856m)... U baznom kampu Ajlend pika već je bilo nekoliko ekspedicija,najviše Italijana. Često razmišljam šta se dešava kod kuće.

Završni uspon
U rano nedeljno jutro 20. aprila, u tri sata posle ponoći,krenuli smo prema Ajlend piku, sa zebnjom, strahom i nedoumicom. Pun je mesec i relativno zvezdano nebo; minus 15 stepeni, imamo sreće.Čeone lampe su osvetljavale put kroz himalajske kamene procepe i gudure. Konstantan uspon, u koloni jedan po jedan; napred su sporiji.
Predeo je nestvaran. Već je zora. Sunce lagano izranja. Grabimo ka visini. Samo što se popnemo na jedan uspon, iskrsava drugi. Čini mi se da je vazduh sve ređi.U trenucima se grozničavo borim za njega.Samo bez naglih pokreta, podsećam sam sebe, ali bez toga se i ne može. Atmosferski pritisak je oko 550mb. Mira odustaje, ne može više. Ona se popela na Elbrus, Ararat, Kilimandžaro, ali ovo je veliki zalogaj. Nikome nije do fotografisanja. U mišićima još ima snage, idem dalje; pored mene promiču gromade kamenja. Beli vrhovi se veličanstveno ocrtavaju, aliniko u tom trenutku ne uživa u pogledu na njih.Veoma je hladno.
Neki članovi ekspedicije imaju zdravstvene tegobe- dijareju, iscrpljeni su, psihički premoreni, ali nastavljamo dalje. Pokušavam da budem smiren, trezven, neopterećen.
Oprezno izlazimo na sledeći greben, odakle počinje večiti led glečera. Stavljamo alpinističke pojaseve (sa žimarom, karabinerima i osmicom), dereze i uzimamo cepine. Štapove ostavljamo. U prvoj sam navezi. Krećemo. Vetar je pojačao udare. Oprezan sam. Svuda belina koja štipa oči. Sa leve i desne strane primećujem galerije provalija. Posle četrdesetak minuta u daljini nam se ukazuje strma padina Ajlend pika. Taj trenutak iščekujem mesecima! Prema vrhu se neko već penje. Dva naša šerpasa postavljaju užad. Pripremamo žimare i osiguranje.
Još neko od naših odustaje. Teško je savladati uzbuđenje. Negde na polovini ledene kaskadne padine (od 150 i više metara, sa nagibom od oko 65 procenata), ispada mi dereza sa desne noge. Nerviram se, ali uspevam da je vratim u prvobitno stanje. Konačno, izlazim na vrh padine i krećem dalje - uz uže. Neki stranci se spuštaju sa vrha planine. Mimoilazimo se. Vetar se pojačava. Na više od 6.000m nadmorske visine počinje da me boli glava, ali idem dalje. Prelazim još jedan greben. Hrabrimo se međusobno. Približavam se vrhu. Još samo dvadesetak metara uspona. Dereze snažno ritmički zarivam u sneg i led. Jaćim je ispred mene. Uskoro će podne. Nekoliko naših već slavi na vrhu. Prostor može da primi samo nekolicinu. Postoji opasnost da se sklizne u ponor.
Najzad, stižem na vrh.
Ipak, treba istinski slaviti tek kada se siđe dole. Savladana je visinska razlika od 1.219m nadmorske visine. Nakon veće pauze, u zavetrini, organizujemo spuštanje. Silazim niz uže, u horizontali, uz osmicu - abzajl. Ispod mene bezdan. Bez straha, samo pokušavam da nađem dodatnu energiju. Rekao bih da sam totalno iscrpljen, umoran, dezorijentisan. Zatičemo jednog Italijana u potpuno izgubljenom stanju: plače, cvili, doziva majku... Šerpasi nastoje da ga snesu dole. Neko kaže - edem mozga.
Oko pet po podne već sam u baznom kampu. Za večerom, u trpezarijskom šatoru, nema uobičajene gužve. Polovina se odmara. Nemamo apetit.U tanjirima i dalje prilično hrane. Te večeri smo ranije nego obično ušli u vreće za spavanje. Najzad sam se prepustio umoru i blaženstvu uspeha i -spavao kao beba.

Ostale vestiArhiva