Na izlasku iz Valjeva, prema Šapcu, nalazi se čisto romsko naselje Divlje brdo, koje se ne vidi s puta. Ali kad se skrene, i to levo, ima samo staneš i gledaš: kuće ko na filmu, metalne ograde, kameni stubovi, figure orlova i lavova, druga i razna umetnost, pa fasade od beli kamen, pa ti spratovi, pa terase na terasama, a unutra, u te sobe, u ti saloni, nameštaj, čipke i lusteri, iz Beč i tu Austriju, jer većina Roma tamo živi. U taj svoj „film“ na Divljem brdu retko svraćaju, ne mogu da izbroje ni kol’ko sve to košta, ali ima da se vidi da nisu u taj Beč za džabe.
Na ulazu u naselje velika metalna kapija koja se otvara daljinskim, u dvorištu dve kuće, beli mermerni stubići svuda, porodica pri ručku, puna šerpa kobasica, domaćin, u laku providnu košulju, se predstavlja, Boja Vasić, u Beč 20 godina, pevač narodne muzike, ima šest albuma, najpoznatija pesma „Imam sina, imam lepu ćerku“, ima dosta i na ciganskom. Prvo uradio crvenu, pa belu kuću, nije broj’o kol’ko košta, sa ženom, decom, unucima, u Beču, retko dolazi. Zašto dve kuće, kako zašto, pa zato, zašto se muči tolike godine u Beč.
Uz put još ti’ kuća, dve kuće iste, velike, na tri sprata, svaka ima terasu na terasi. Do ti’ kuća, ista, sa metalni šiljci, ograda, velika kapija, mala kapija, dva velika bela lava, velika tica orao, u velikom dvorištu dve kuće, „mercedes“. Na kapiji pločica, velika - Familija Pajković, ispod toga, Srba - Miki. Domaćin upravo pristiže sa ženom, Srboljub Pajković u Beču 36 godina, radi kao portir u bolnici, mnogo zadovoljan, da nije ne bi se ovo, kaže, ni videlo, pokazuje kuće i ostalo. Pokazuje i „mercedes 580“ E klasa, 204 konja, im’o i bolji, noviji, 45.000 evra, i sin ima „mercedes“. Prilazi „mercedesu“, pali farove, žmigavce, može slikanje, nastavlja, ima da se vidi gde je bio i šta je radio, radi u firmu, ali padne i neki auto za prodaju. Kol’ko sve koštalo, mnogo sve koštalo, milioni i milioni, u garažu ne bi mogle stanu te pare.
Uvodi nas u manju, noviju kuću, da pokaže, samo jedna velika prostorija, mermerne pločice, dugačak mermerni sto, stolice, to salon, sto nabavio u Italiju, mermerni, sa 10 stolica, ima dotera veći, sa 24 stolice, da se ne stide kad neko dođe. Ima, kaže još radova, može pokaže i veću kuću, koju prvo uradio. Ulazimo u kuću na dva sprata, na vratima pločica ko na kapiji. U prizemlju dnevna soba sa te kožne fotelje i trosed, u uglu bar, preko puta kuhinja i trpezarija, spavaća soba sa puno čipke, veliki kristal luster, velike fotografije sa svi unuci. Na prvom spratu tri nameštene sobe pokrivene platnom, to za sinove, nameštaj iz Beč, da ne pada prašina, tu i soba sa stari nameštaj. Reč uzima od Srboljub žena, to je soba njenog oca, ista dok je Života bio živ, ima sve tako stoji dok je živa. Penjemo se na drugi sprat, Srboljub nabraja da ima klima, centralno grejanje, telefon, alarm, na drugom spratu prazne sobe, to je za unuci, sve će napuni sa nameštaj iz Beč, nabraja, za Radeta, za Anitu... Opet se uključuje od Dragoljub žena: Posle moje smrti ima da ostane spavaća soba u prizemlju, sa sve nameštaj i bračni krevet, da se čuva, ko što mi čuvamo sobu od otac Života.
Preko puta skromna kuća, ispred Tikomir sa ženom, isto Pajković, Dragoljub mu sinovac, oni, kaže, ne rade u Austriju, a i šta će im tolike kuće, to je samo za pokazivanje. Vole i oni pokazivanje, ali od to pokazivanje imaju samo veliku metalnu ogradu. Ali on da kaže, džaba sve to kad nemaju vode, kad bi bila gradska voda... Srboljub nas sačekuje kod svoje kapije, ima doda, za svoje pare uradili i asvalt, preko kilometar, i svetlo, i telefon, i da kaže, on ima vodu, stavio pumpu iz Beč u bunar i svuda ima vodu.

Ostale vestiArhiva