Od dolaska Islama na ove prostore, oko 3. veka nove ere u vreme vladavine Safavija, Esvahan je 500 godina sa manjim prekidima u tri perioda bio prestonica Irana. Velelepne i ogromne džamije, trgovi, mostovi su rekonstruisani i spremni za turiste. Po nekim procenama 500.000 turista godišnje poseti Esvahan. Svi veliki samiti muslimanskih zemalja i seminari održavaju se u ovom dvomilionskom gradu.
Masud Hamze, naš domaćin, 45-godišnji nacionalni heroj iransko-iračkog rata, jedini je od tri sina porodice Hamze preživeo rat. Taj aplinista nas je u srž iranske zajednice, porodicu. To ne nudi ni jedna turistička agencija na svetu.
Turista je ovde svetinja, ali postoje neki kodeksi ponašanja pogotovo sada u vreme Ramazana. Žene obavezno nose marame na glavi osim dok su u hotelskoj sobi, kratke pantalone i šorcevi su zabranjeni. Isto je i sa jelom i pićem, sve van sobe je zabranjeno ali neće vam zameriti ako pojedete neki "sendvičić" ili popijete neki sok. Nije lako obići Esvahan na prazan stomak. Sve je otvoreno za posetu ali posle podnevne molitve.
Sve sam mogao da ispoštujem osim da ne uđem za vreme molitve, kao nemusliman i da fotografišem. Neki mi nisu zamerili a neki i jesu ali nisu bili grubi.
Imao sam čast da petak, u Islamu neradni dan, provedem na planini Sofe 2.100mnv a posle u podnožju na istarskom ručku porodice Hamze i njihovih prijatelja.
Uspon na Sofe je alpinistički ali bez konopa, dereza i cepina, na suvo. Nije lako. Mustafa Zmani, alpinista, kaže da im je ovo uobičajeni trening. Meni je bilo bitno šta se vidi sa nje. Jedan od prisutnih mi na uvo reče: "Eno je tamo nuklearka", u tren sam imao na aparatu teleobjektiv sa telekonverterom, bila je daleko, slikao sam. Prišao mi je jedan od prijatelja i sa osmehom na licu rekao da ne slikam: "To je tv antena ili tako nešto" i bilo bi bolje da obrišem to što sam slikao. Osetio sam hladno oko srca, imao sam sreću što sam gost narodnog heroja. Kao da ništa nije bilo, nastavili smo uspon, popeli se, fotografisali u "dozvoljenim pravcima".
Porodični ručak posle ramazana, nema veze da li je na podu ili na travi ,redosled je istovetan: puno pirinča, jela sa pasuljem i peršunom, kukuruzom, nezaobilaznim safranom, jogurtom zacinjenim nanom, feta sir, hleb kao lis papir. Mesa jako malo. Za dezert tulumbe i kandirano voće,mmmm…..Puno smeha, pesme, zadirkivanja mlađarije. Tu je i stidljiva Tina, ima 6 godina, rođena je u Holandiji. Žene sede zajedno sa nama ali na drugoj strani "gozbenog ćilima", sve je na trpezi i svi se sami poslužuju.
Pošto smo se okrepili vreme je za opuštanje, noćni život. Naša "turistička Biblija", Lonely Planet Iran piše da noćni život, diskoteke, kafiće, turisti mogu samo da sanjaju.
Greše, našli smo jednu "Čaj-hanu" iliti Kuću čaja.U Iranu se čaj kaze čaj. U njoj se uživa u pijenju čaja, pušenju duvana iz "nargila" i prići. Postoji odvojena prostorija samo za parove.
Žene same ne mogu da uđu, ulaze kroz odvojena vrata. Isto je i u džamijama, pekarama, mesarama sve je odvojeno. Čajhane rade do početka Ramazana u 6 ujutru, tada prestaju sva telesna uzivanja.
Oni koji nisu za opuštanje mogu veče da provedu gledajući kako su se spremali iranski ratnici za borbu.
Zurhane, Iranski nacionalni sport, star oko 2000 godina. Sprave sa kojima vežbaju teške su i do 50kg a šou traje oko dva časa uz ritam bubnja i uzvike molitve glavnog tremera. Uh, baš sam se umorio. Četiri dana, obilaženja, gledanja, čitava mi je enciklopedija u glavi.
Čeka nas dug put za Siraž, autobus je poluprazan, nema guranja sa Bobanom. Vozač je ljubitelj iranskog "popa", malo za promenu...

Ostale vestiArhiva