Turista nije čovek. On je posebna vrsta. On njuši, snima, škljoca, zaviruje i neprekidno se plaši da će mu nešto uteći. Ne, on nije lovac, on prosto zna da se svaki sekund na putovanju mora iskoristiti.
Spavaćeš kod kuće, ili na poslu ako živiš u Srbiji. Sve ovo mogu da potvrdim pošto sam i sam turista. Dobro, ne škljocam, ali i te kako zavirujem. Što je stvar gluplja to sam ja radoznaliji. Tako je bilo i ovaj put, s tom razlikom što se na Kavkazu zaista ima u šta zaviriti.
Elem, da ne dužim, tročlana postava čistokrvnih turista, zaputila se na Kavkaz. Sandra, Jurate i ja. Govorimo mešavinu engleskog i ruskog. Imamo jedan Lonely Planet star 4 godine, ali, pokazaće se da je "kao nov". Vreme je izdvojena kategorija na Kavkazu, ono ne teče već se nekako lepi uz ljude.

Kamarčabad
"Kamarčabad" dočekuju nas Gruzijci sa osmehom. Tradicionalni pozdrav u doslovnom prevodu ne znači 'zdravo' nego 'pobeda'! Epski narod, kavkaski Crnogorci.
Aerodrom je pristojan, prvi utisak je neobični alfabet na bilbordima, kao da smo u nekoj epizodi serije "X Files". Naš vodič, Goča, tokom vožnje do hotela priča istoriju, ali mu nešto baš i ne ide. Improvizacija. Poznato? Zato ostavljam njegov ruski sa jakim akcentom i gledam šta kaže naš Lonely Planet, nekako više verujem Anglosaksoncima, šta ću, na njihovoj kulturi sam odrastao.

Opa! Više istorije nego na Balkanu! Naša mitska pošalica - "Srbi narod najstariji" mogla bi da se pripiše svakom kavkaskom narodu, a njih je neverovatno mnogo: Jermeni, Gruzijci, Azeri, Oseti, Abhazi, Kurdi, Iranci, Čečeni, Inguši, Adžari...pitaj boga koliko još.
Konačno da i nas Balkance neko prevaziđe u podelama. Zemlja 40jezika(jedan od sinonima za Kavkaz) meni podjednako nerazumljivih.

Bulevar Džordža Buša mlađeg
Ulazimo u Tbilisi, prvi utisak - orijent, ali pravoslavni. Turski doksati, udžerice, utvrđeni zidovi i kule, ali nema džamija, samo pravoslavne crkve.
O crkvama, kao što je Mcheta, mitsko mesto u gruzijskoj istoriji, ili svetiteljka Nino, koja je i okrenula Gruzijce hrišćanstvu, bila bi potrebna posebna reportaža.
Grad je oronuo, ali se vidi da ljudi ovde vole i umeju da žive. Niko nigde ne žuri. Na ulicama neobična smesa, ponešto od sovjetske glomazne arhitekture, naravno kič nove elite, i na kraju velika slika Džordža Buša mlađeg. Buš se osmehuje sa zida koji stoji duž prometnog bulevara.
"Poseta, dolazi vam Buš?", pitam Goču, "Ne", odgovara on, "Njegov bulevar, zato je tu i velika slika". Ništa ne može bez Amerikanaca...

Ćaća, Hačapuri, Saperavi
Gruzijci su vinopije, bonvivani. Crnih obrva i karakterističnih crta lica, jedu dugo i polako. Meze, što bi mi rekli. Prvo sirevi, Salgani dimljeni na primer, i Ćaća, lozova rakija. Onda rolovana smesa povrća, oraha i nara u listovima vinove loze, i dodaci, adžika, ljuti preliv od paprike i paradajza, a uz sireve i med.
Pauza uz mitski Boržomi, mineralnu vodu koja se godišnje u desetinama milona troši na teritoriji bivšeg sovjetskog carstva, iako je kapacitet fabrike nekoliko puta manji. Par gutljaja Boržomija pa Harčo, jaka gruzijska čorba sa pirinčem, govedinom i začinima.
Dalje zna se, Hačapuri, testo sa sirom na razne načine, slično našem bureku. Hinkali, opet testo, kuvano, sa povrćem i mesom. Potom, razni šašlici, kebabi i naravno vina. Saperavi crveno, kažu omiljeno Staljinovo, Cinandali belo suvo, Makuzani i tako dalje.

Gori - mesto gde Svetska revolucija još traje
Gori je malo mesto, selo takoreći. Verovatno niko nikad ne bi znao za Gori da to nije rodni grad Josifa Visarionoviča Džugašvilija, poznatijeg kao Staljin.
Mestom dominira ogromna Staljinova bista, i fantastični muzej gde vam ništa neće reći o njegovim zločinima. Najzanimljivija je soba sa poklonima od komunista iz celog sveta. Kineski žad sa petokrakom, italijanske vezene marame, darovi ruskih udarnika u vidu čekića, budaka i još koječega.
Obići ćete njegov vagon i shvatiti zašto je Sovjetski Savez bio siva i tužna imperija. Nema tamo ničeg suvišnog, sve je asketski, obično i razdražujuće jednostavno. U poređenju sa Titovim Plavim vozom, Staljinov vagon izgleda kao teretni vagon provincijske kompozicije.

Andre Agasi, Šarl Aznavur, Šer...
Jermenija je siromašna zemlja sa velikom dijasporom. Nacija sa nešto više od 3.000.000 u Jermeniji i celih deset izvan. Pravi vatromet kulturnih ukrštanja. Libanski restorani, francuska boemija, američko i kanadsko preduzetništvo i turske baklave.
Jerevan vas dočekuje sa velikim fotografijama znamenitih Jermena bez obzira odakle su: Andre Agasi, Šarl Aznavur, Šer...
Prva zvanično hrišćanska država. Biblijski narod nije bio pošteđen katastrofa biblijskih razmera. Arapske, Persijske, Otomanske najezde, i naravno zloglasni turski genocid sa početka 20. veka izbrazdali su zemlju i narod dubokim ožiljcima.
Ararat - sveta jermenska planina je u Turskoj (montipajtonovski poklon Turcima od britanske politike ravnoteže sila), i iz Jermenije se može videti samo kad je lepo vreme. A ime je ostalo da krasi boce čuvenog konjaka ponosa jermenske tradicije.

Malhas Jazz Club
Noćni život u Jerevanu je posebna poslastica, oseća se neka, reći ću, mediteranska energija. Dok Tbilisi, orijentalni bonvivan dremucka i vari Hačapuri i Hinkali, Jerevan je poput nestrpljivog tinejdžera, hoće sve i hoće odmah.
Mi tražimo jazz club koji su nam mnogi preporučili, ali ne možemo da zapamtimo ime. Svejedno, Jerevan ipak nije Njujork i posle malog konzilijuma taksista okupljenih oko mape, otkrivamo da nam je klub ispred nosa u samom centru Jerevana.
Malhas je skraćeno od Malhasjan, slavno ime ili kako ovde kažu - otac jermenskog džeza Levon Malhasjan. Dobijamo odličan sto i pažnju, turisti su još uvek retke zverke u Jermeniji. Peva Aram, mladi jermenski džezer. Dopada nam se interpretacija brazilske Akva di Beber od Karlosa Žobima sa tradicionalnim jermenskim instrumentima poput duduka.
Probamo jermensko vino, grickamo pistaće i uživamo u nesvakidašnjoj atmosferi. Sandra i Jurate kupuju CD-ove i dobijaju potpis od Levona lično, ja majicu kluba, koju i sad ponosno nosim. Sutra je povratak za Tbilisi, a onda i kraj Kavkaske avanture.
Poslednji dan, lagano jedemo neizbežni Hačapuri, uzimamo stvari, gledamo na bajkovita gruzijska slova, zemlja 40 jezika ostaje negde iza nas.
I dok se planeta globalizuje i poravnjava, Kavkaz ostaje pospan, poslovično neravan i daleko od pažnje "velikog" sveta. Svejedno, lepota tih neravnina, da ne kažem gudura i odnos ljudi prema životu, nas ne ostavljaju ravnodušnim, štaviše nadamo se da ćemo ponovo moći da uživamo u Saperaviju ili slušamo Levona Malhasjana...

Ostale vestiArhiva