Za većinu savremenih nomada Nova Varoš je samo jedna od brojnih stanica na putu ka moru. Istini za volju, sem nekoliko kaldrmisanih ulica, džamije s minaretom, nekoliko usamljenih platana i jedne benzinske pumpe, malo se šta da videti. Privreda ne radi, mladih je sve manje, a život u pospanom gradiću na obroncima Zlatara kao da polako zamire.
Možda bi se usud ove varošice i mogao razumeti da nema njene okoline. Međutim, kada se krivudavim i strmim putem popnete na vrh Zlatara, pogledom obuhvatite „pola" Srbije i nepregledna prostranstva pašnjaka, proplanaka i borovih šumaraka, mnoga pitanja se sama nameću. Kažu da je ova planina jedna od najlepših u Srbiji. Dovoljno je samo pogledati to ogromno slikarsko platno, zakačeno negde na horizontu, pa shvatiti koliko je tu boja, mašte i dara. Ima tu i stočnoga blaga - od jarića i šarenih krava do peradi i debelih brava. Ima i prevoja i špilja i pravog carstva lekovitog bilja. I svega ostalog što odmara oči, opušta nerve i, poput pravog melema, za kratko vreme napuni dušu i umorno telo.

U iščekivanju autoputa
Nova Varoš datira iz 16. veka, a nalazi se pored magistralnog puta od Beograda do Crnogorskog primorja. Od glavnog grada zemlje je udaljena oko 280 kilometara, a osim puta ka moru, saobraćajno je povezana s Ivanjicom (od Kokinog Broda) i Sjenicom. Veza s Pešterskom visoravni je posebno značajna jer bi predložena trasa budućeg autoputa Beograd - Južni Jadran trebalo da prođe upravo tuda. Kada se to ostvari, mnogi veruju da će se stvoriti i svi preduslovi za privredni razvoj ovog kraja, čime bi i turizam dobio veliku šansu.

Stanište beloglavog supa
Na Zlatar se odavno dolazi zbog vazdušne banje. Ali, ne leče ovde samo ozon i kiseonik. Mnogima pomažu i zlatarski med, sir i kajmak, borovnice i ribizle, a i poneka čašica zlatarske rakije. Koliko je sve ovo čisto i nezagađeno, potvrđuje podatak da se ovde nalazi i jedno od retkih staništa beloglavog supa, ali i nekih drugih ugroženih životinja.
Zlatar i okolinu krase i brojne klisure, jezera, pećine, mnoga izletišta i vredni kulturno-istorijski spomenici. Ipak, najveću pažnju ljubitelja prirode privlači živopisni kanjon Uvca, gde se i danas legu beloglavi supovi, neverovatne orlušine koje zbog raspona krila i do tri metra često nazivaju i nebeski kralj. Inače, ova ptica iz roda lešinara je poslednja koja se može videti na našim prostorima i kao takva je pod trajnom zabranom lova. Da bi se sačuvala od istrebljenja, Vlada Srbije je površinu od 7.500 metara klisure stavila pod drugi stepen zaštite i proglasila specijalnim rezervatom prirode.

Vrleti i pitoma jezera
Inače, reka Uvac izvire podno planine Jadovnik, kod sela Caričina, na nadmorskoj visini od 1.400 metara. Na putu dugom više od sto kilometara, pre pola veka, izgrađene su i tri hidrocentrale, pri čemu je formirano isto toliko akumulacionih jezera, koja danas predstavljaju idealno mesto za odmor, rekreaciju i izlete. Sama reka se može podeliti na tri dela. Kanjonski delovi se prostiru između njenih pritoka Vape i Veljušnice, a takvi se dobrim delom mogu smatrati i oni nizvodno od Kokinog Broda. Srednji deo, između Veljušnice i Kokinog Broda, ima sve odlike klisure, a kameni zidovi su toliko uski da se na pojedinim mestima teško i čamac može provući. Uzvodno od ušća Veljušnice, u krečnjačkoj zoni Lopuža, Uvac je stvorio veći broj meandara, koji više podsećaju na lavirint nego na tok reke. Od tih krivudavih zavoja s visokim liticama, verujemo, zastaće dah svakom ljubitelju prirode.
Nedostaje smeštaja
Zlatar i njegova okolina, očigledno, pružaju idealne uslove za sve oblike turizma. Nažalost, putnika iz daleka, za sada, nema. Ili ih, barem, nema dovoljno. Razloga je puno, ali je najveći problem nedostatak odgovarajućeg smeštaja. Objekti Zavoda „Zlatar“ i obližnjeg hotela „Panorama“ odavno nisu ono što su bili. Vreme je na njima ostavilo traga, pa je i to, verovatno, razlog što je gostiju znatno manje nego što ovaj kraj zaslužuje.
Nasuprot vrletima su pitoma jezera - Uvačko, Zlatarsko i Radoinjsko. Uvačko, koje mnogi nazivaju i Sjeničko jezero, dugačko je oko 25 kilometara i smešteno je na nadmorskoj visini nešto nižoj od hiljadu metara. U blizini Kokinog Broda, reka je ponovo pregrađena i tu je formirano Zlatarsko jezero, po mnogima, najlepše i najživopisnije. Nedavno smo i sami imali priliku da se čamcem otisnemo uz jezersku vodu, a ono što smo tom prilikom videli kao da potvrđuje otrcanu frazu da smo zaista zemlja neiskorišćenih mogućnosti.
Prošli smo pored brojnih uvala i taman kad smo pomislili da smo videli najlepšu, sledeća nas u tome razuverava. Tu su i objekti malobrojnih Robinzona, vikendice i čitava sela koja je voda odvojila od sveta. Jezero je dugačko dvadesetak kilometara, a nastalo je početkom šezdesetih godina prošlog veka. Osim meštana, dolaze ovde i lovci i ribolovci, povremeno se organizuju veslačke regate, ali je sve to zaista daleko od prave iskorišćenosti.

Legende i manastiri
Turističke atrakcije bi mogle da budu i brojna svetilišta, kulturno-istorijski spomenici, manastiri i crkvišta. Nekada je pravoslavnih hramova bilo mnogo jer ih je nepristupačan teren štitio od najezde osvajača. Tako se, na primer, legendarni manastir Janja, opevan u narodnoj pesmi „Miloš u Latinima", i danas smatra jednom od važnijih nemanjićkih zadužbina, a veruje se da je današnji manastir Uvac, u istoimenom selu, nastao upravo na njegovim temeljima. Nedavno su arheolozi otkrili i ostatke manastira Dubrava, koji se u istorijskim dokumentima iz srednjeg veka pominje i kao metoh manastira Janja, a nedavno je počela i obnova ove bogomolje, nestale pre skoro četiri veka.
Na obodima kanjona podignute su i crkve brvnare u selu Kućani i Radijevići, s ikonama neprocenjive vrednosti, a u selu Božetići je i manastir Dubnica, koji je obnovljen tri veka nakon rušenja. Petnaestak kilometara od brane na Rastokama, kada se starim kiridžijskim putem krene ka Ivanjici, stiže se i do etno-sela Štitkovo, za koje rekoše da datira s kraja 19. veka. Sve ovo, kažu, moglo bi zanimati brojne avanturiste iz celog sveta, kojima, očigledno, boravak na moru i plaži više nije dovoljan za podizanje adrenalina u krvi. Nažalost, da bi uopšte stigli dovde, najpre moraju da nešto više saznaju o ovom kraju izuzetnih prirodnih lepota. A to će, po svemu sudeći, ubuduće biti i najvažniji zadatak ovdašnjih turističkih radnika.

Ostale vestiArhiva