Za većinu savremenih nomada Nova Varoš je samo jedna od brojnih stanica na putu ka moru. Istini za volju, sem nekoliko kaldrmisanih ulica, džamije s minaretom, nekoliko usamljenih platana i jedne benzinske pumpe, malo se šta da videti. Privreda ne radi, mladih je sve manje, a život u pospanom gradiću na obroncima Zlatara kao da polako zamire.
Možda bi se usud ove varošice i mogao razumeti da nema njene okoline. Međutim, kada se krivudavim i strmim putem popnete na vrh Zlatara, pogledom obuhvatite „pola" Srbije i nepregledna prostranstva pašnjaka, proplanaka i borovih šumaraka, mnoga pitanja se sama nameću. Kažu da je ova planina jedna od najlepših u Srbiji. Dovoljno je samo pogledati to ogromno slikarsko platno, zakačeno negde na horizontu, pa shvatiti koliko je tu boja, mašte i dara. Ima tu i stočnoga blaga - od jarića i šarenih krava do peradi i debelih brava. Ima i prevoja i špilja i pravog carstva lekovitog bilja. I svega ostalog što odmara oči, opušta nerve i, poput pravog melema, za kratko vreme napuni dušu i umorno telo.

Stanište beloglavog supa
Na Zlatar se odavno dolazi zbog vazdušne banje. Ali, ne leče ovde samo ozon i kiseonik. Mnogima pomažu i zlatarski med, sir i kajmak, borovnice i ribizle, a i poneka čašica zlatarske rakije. Koliko je sve ovo čisto i nezagađeno, potvrđuje podatak da se ovde nalazi i jedno od retkih staništa beloglavog supa, ali i nekih drugih ugroženih životinja.
Zlatar i okolinu krase i brojne klisure, jezera, pećine, mnoga izletišta i vredni kulturno-istorijski spomenici. Ipak, najveću pažnju ljubitelja prirode privlači živopisni kanjon Uvca, gde se i danas legu beloglavi supovi, neverovatne orlušine koje zbog raspona krila i do tri metra često nazivaju i nebeski kralj. Inače, ova ptica iz roda lešinara je poslednja koja se može videti na našim prostorima i kao takva je pod trajnom zabranom lova. Da bi se sačuvala od istrebljenja, Vlada Srbije je površinu od 7.500 metara klisure stavila pod drugi stepen zaštite i proglasila specijalnim rezervatom prirode.

Vrleti i pitoma jezera
Inače, reka Uvac izvire podno planine Jadovnik, kod sela Caričina, na nadmorskoj visini od 1.400 metara. Na putu dugom više od sto kilometara, pre pola veka, izgrađene su i tri hidrocentrale, pri čemu je formirano isto toliko akumulacionih jezera, koja danas predstavljaju idealno mesto za odmor, rekreaciju i izlete. Sama reka se može podeliti na tri dela. Kanjonski delovi se prostiru između njenih pritoka Vape i Veljušnice, a takvi se dobrim delom mogu smatrati i oni nizvodno od Kokinog Broda. Srednji deo, između Veljušnice i Kokinog Broda, ima sve odlike klisure, a kameni zidovi su toliko uski da se na pojedinim mestima teško i čamac može provući. Uzvodno od ušća Veljušnice, u krečnjačkoj zoni Lopuža, Uvac je stvorio veći broj meandara, koji više podsećaju na lavirint nego na tok reke. Od tih krivudavih zavoja s visokim liticama, verujemo, zastaće dah svakom ljubitelju prirode.
Nasuprot vrletima su pitoma jezera - Uvačko, Zlatarsko i Radoinjsko. Uvačko, koje mnogi nazivaju i Sjeničko jezero, dugačko je oko 25 kilometara i smešteno je na nadmorskoj visini nešto nižoj od hiljadu metara. U blizini Kokinog Broda, reka je ponovo pregrađena i tu je formirano Zlatarsko jezero, po mnogima, najlepše i najživopisnije. Nedavno smo i sami imali priliku da se čamcem otisnemo uz jezersku vodu, a ono što smo tom prilikom videli kao da potvrđuje otrcanu frazu da smo zaista zemlja neiskorišćenih mogućnosti.
Prošli smo pored brojnih uvala i taman kad smo pomislili da smo videli najlepšu, sledeća nas u tome razuverava. Tu su i objekti malobrojnih Robinzona, vikendice i čitava sela koja je voda odvojila od sveta. Jezero je dugačko dvadesetak kilometara, a nastalo je početkom šezdesetih godina prošlog veka. Osim meštana, dolaze ovde i lovci i ribolovci, povremeno se organizuju veslačke regate, ali je sve to zaista daleko od prave iskorišćenosti.

Legende i manastiri
Turističke atrakcije bi mogle da budu i brojna svetilišta, kulturno-istorijski spomenici, manastiri i crkvišta. Nekada je pravoslavnih hramova bilo mnogo jer ih je nepristupačan teren štitio od najezde osvajača. Tako se, na primer, legendarni manastir Janja, opevan u narodnoj pesmi „Miloš u Latinima", i danas smatra jednom od važnijih nemanjićkih zadužbina, a veruje se da je današnji manastir Uvac, u istoimenom selu, nastao upravo na njegovim temeljima. Nedavno su arheolozi otkrili i ostatke manastira Dubrava, koji se u istorijskim dokumentima iz srednjeg veka pominje i kao metoh manastira Janja, a nedavno je počela i obnova ove bogomolje, nestale pre skoro četiri veka.
Na obodima kanjona podignute su i crkve brvnare u selu Kućani i Radijevići, s ikonama neprocenjive vrednosti, a u selu Božetići je i manastir Dubnica, koji je obnovljen tri veka nakon rušenja. Petnaestak kilometara od brane na Rastokama, kada se starim kiridžijskim putem krene ka Ivanjici, stiže se i do etno-sela Štitkovo, za koje rekoše da datira s kraja 19. veka. Sve ovo, kažu, moglo bi zanimati brojne avanturiste iz celog sveta, kojima, očigledno, boravak na moru i plaži više nije dovoljan za podizanje adrenalina u krvi. Nažalost, da bi uopšte stigli dovde, najpre moraju da nešto više saznaju o ovom kraju izuzetnih prirodnih lepota. A to će, po svemu sudeći, ubuduće biti i najvažniji zadatak ovdašnjih turističkih radnika.

Ostale vestiArhiva