Neko nam je, nekada, krajnje nesmotreno pomenuo da na Fruškoj gori postoji jedna neobična pećina, nazvana po nekom Peri. Šta je tu tačno bilo ne zna se, pričaju seljaci da je nekada i zlato kopano, pa se žila iscrpla, i ostala pećina. Po jednima, rudnik je pripadao Peri, po drugima, Pera je poginuo u pećini, a možda su i jedni i drugi u pravu, tek - ostalo je ime.
Hvatamo autobus za Stare Ledince, i posle kratkog obilaska crkve, penjemo se na brdo do čuvene Ledinačke Kule, ili onoga što je od nje, posle posete Mongola ili kakvog drugog miroljubivog naroda koji ima običaj da se pomalo zaboravi u gostima, ostalo.
U blizini crkve pronalazimo staru tursku česmu, kakvih ima dosta po Srbiji. Uprkos starosti, ova savršeno funkcioniše.
Ledinačka Kula zapravo predstavlja ruševine crkve Svetog Đorđa koju su, navodno, srušili Mongoli u 12. veku. Nalazi se na jednom brežuljku odmah iznad sela i u prilično je jadnom stanju, ali po onome što je ostalo moguće je dobiti neku predstavu o građevini koja se, nekada davno, tu nalazila.
No, da ne okolišamo više: posle kule, krenuli smo u potragu za pećinom. Posle nekih dva sata, kada smo prešpartali šumu uzduž i popreko, raspitali se kod svakog živog bića na koje smo naišli i već bili na rubu odustajanja, primetismo usku šumsku stazicu koja ide nadole. Hajde da probamo još to, a ako nije tamo, idemo kući. I bila je upravo tamo...
Kod ulaza u pećinu usledila je kratka debata da li ulazimo ili ne, a prisetili smo se i reči jednog seljaka koga smo sreli. Rekao nam je kako je prolazio tuda sa psom, i pas je došao do ulaza u pećinu, zavirio unutra, i pobegao.
Konačno rešismo da uđemo, pa šta bude. Na gornjoj slici vidite narandžastog Acketu u majci sa kratkim rukavima, koja je, kao što je poznato, najbolja odeća za zavlačenje u rupe pune paukova.
Primenjujemo specijalnu tehniku u speleološkim krugovima poznatu pod šifrovanim nazivom "šta nam Bog da" i krećemo da gamižemo kroz hodnike...
Odmah par metara posle ulaza ide malo proširenje, koje se zatim sužava ostavljajući tunel nalik na uzanu glinovitu cev, kroz koju čovek jedva može da se provuče, ako uvuče stomak. Ako patite od klaustrofobije, ne preporučujemo. Ako, pak, ne patite ni od čega, takođe ne preporučujemo, a verovatno vam neće ni pasti na pamet da se zavlačite ovako negde.
Pećina se povremeno širi, praveći dvoranice u kojima se može i sesti, pa čak i uspravno stajati ili hodati. No one nisu velike, i uskoro se ponovo nailazi na delove koji kao da su preslikani iz noćne more serijskog ubice
Posle još malo puzanja, gmizanja, provlačenja, suljanja, valjanja, stižemo do velike vertikalne rupe, u koju može da se siđe. Sa dna rupe granaju se dva kratka slepa hodnika, i to je, verovali ili ne, kraj. Jedino što još ostaje je - vratiti se nazad, što je malko teže jer sada treba ići uzbrdo (zaboravih da napomenem da pećina sve vreme ide nizbrdo, u dubinu zemlje).
Unutra je vlažno, hladno, voda kaplje sa tavanice, a zbog krivudavosti i uskih delova, već posle par metara nestaje dnevno svetlo. Pećina nije dugačka, obišli smo je za manje od sat vremena. Ako nekoga zanima kako je pronaći, neka izvoli pitati na forumu
Osim ponekog pauka i jedne gljive, pećina je nenastanjena. Nije posebno opasna, sem ukoliko ne dođe do odrona, pošto su zidovi od gline i prilično vlažni i trošni, a pojedini delovi su takvi da bi i sasvim mali odron potpuno zatvorio prolaz.

Ostale vestiArhiva