Ako ikada budete putovali u Jordan, obavezno posetite Wadi Rum. Činiće vam se da to mesto beži od vas, da nikada nećete stići, da je tamo nemoguće ili preskupo otići. Sve ovo nije ni daleko od istine.
Jordan je zemlja sa lošim javnim prevozom, autobus putuje samo od Amana do Akabe. Kada stignete u Aman biće vam žao što ste tu, grad izgleda kao gomila kutija od obuće haotično naređanih po nepravilnim ulicama.
Ako imate dovoljno nesreće da putujete leti, neće vas ubiti vrućina, već sivo-smeđi pejzaž. Čini se da ovaj grad nema ništa za vas - toga su svesni i žitelji Jordana, o tome pišu novinari u lokalnom časopisu na engleskom jeziku, koji nervozno čitate u autobusu, jer je jordanska viza koštala deset jordanskih dinara (tepaju im "džej-di"), a postoji i izlazna taksa koja košta pet džej-dija. Jedan džej-di košta 1,2 evra.
Stižete u grad, na autobuskoj stanici vas spopadaju sa svih strana, prilazi vam smeđi tip i nudi pomoć.
Vičete da ne treba, pita da li ste prvi put u Amanu, vama se omakne da kažete da jeste. Uspevate da se iščupate, vadite Lonely Planet, tražite ulicu koja vodi do hotela Princes Palace, čuli ste da je jeftin i čist.
Ulica je siva, duga, baz jasnih orjentira, bez latiničnih putokaza, iako znate malo arabike, to ovde ne pomaže, jer se ulice seku pod čudnim uglovima. Zaustavlja se taksista, nudi prevoz, traži samo dva džej-dija, unosite stvari, predstavlja se kao Muhamed i vozi vas u hotel, priča o valuti, o Amanu, daje vam spisak nekih tura po Jordanu i broj mobilnog.
U hotelu vam pokazuju jednu skupu sobu, drugu prihvatljivu, dvokrevetnu, jedanaest jordanskih dinara noć, sa zajedničkim kupatilom. I ranije ste čitali da se po Jordanu skoro svuda mora putovati taksijem.
Vraćate se u sobu, poraženi, ne možete ni do Mrtvog mora, a kamoli do Wadi Ruma.
Devojka vam je već nervozna - ona se, za razliku od vas, bar istuširala. Silazite na ulicu i pozivate Muhameda sa jednog uslužnog telefona, koji je, zapravo, mobilni telefon - dva JD.
Muhamed stiže za pola sata, spremni ste, usput kupite jednog Pakistanca, voze vas na Mrtvo more, prolazite više kontrola, pasoši moraju da budu spremni, blizu su Zapadna obala i Palestina.
Srećno uskačete, pokušavate da potonete, stvarno nije moguće, mažete se blatom, pečete se na suncu. Ulaznica za plažu je pet JD. Vraćate se u hotel, noću se čuje pucnjava, izgleda sa Zapadne obale.
Obilazak pustinjskih zamkova košta 40 JD po osobi.
Tu je zamak Kharan, koji su 711. godine Omejade podigle na temeljima starijeg vizantijskog zamka. Zamak Al Azrak sagradili su Rimljani, krajem trećeg veka. Kasnije su ga preuzele Omejade, a današnji izgled dobio je u trinaestom veku, za vreme vladavine dinastije Ajubida, Saladinovih potomaka.
Najvažniji je, ipak, zamak Amra, koji je u osmom veku podigao kalif Al Walid. Ovaj zamak je, zbog svojih dobro očuvanih fresaka, pod zaštitom UNESCO-a.
Najlepši je Kharan, a nekako mi najviše leži onaj pored granice sa Saudijskom Arabijom, Al Azrak, u kome se Lorens utaborio jedne zime.
Saudijci imaju običaj da pređu jordansku granicu, napiju se i vrate se kući. O tome svedoče razlupana vozila koja leže pored puta.
Fatamorgane vas presreću na svakom koraku - malo malo, neko jezero se pojavi, pa iznenada iščezne.
Muhamed zna kako se ta jezera zovu i gde su zapravo, a vi vidite samo njihovu sliku.
Sutradan krećete za Wadi Musu (Mojsijevu dolinu) odakle ćete posetiti Petru. Pojeli ste svoj prvi jutarnji felafel (specijalitet Jordana, Libana i Sirije, pravi se od leblebija), i popili prvu jutarnju kafu sa kardamom od koje će vam srce lupati čitavog dana.
Muhamed se nije pojavio u dogovoreno vreme, zaustavljate prvi taksi, dogovarate cenu - 2,5 JD.
Na autobuskoj vas neki Arapin odvlači u mini-bus, i krećete za Wadi Musu. Pored vas sedi jedan efendija i priča vam neprekidno na arapskom, a vama se čini da ga razumete.
U Wadi Musi vozač pita za hotel, ne možete da se setite onog u koji ste hteli, pa izgovarate ime prvog kog se setite, Kleopatra.
Vozač vas istovaruje, ispred hotela čeka animator i pokušava da vas zadrži. Kažete mu dakle ste, on pita kako si i odmah odgovara dobro. On se zovi Musli, i ima gosta iz Srbije, Pericu iz Leskovca koji se upravo vraća kući iz Egipta, preko Jordana, Turske i Sirije.
Sledećeg jutra, Perica kreće u Siriju i Liban, a vi posećujete Petru. Zaista je izuzetna, ali niste sigurni da ulaznica vredi baš 21 JD, makar tamo i bio Sveti Gral (tamo ga je, u svakom slučaju, našao Indijana Džons).
Do vrha Petre vodi neverovatnih 800 stepenika. Fotoaparatom ne možete ništa, sve je preveliko, samo se umarate.
Koristite kameru, vučete se po vrućini, iako ste, na insistiranje svoje devojke koja voli rano da se budi, krenuli u pola šest ujutru. Oko podne ste na vrhu, u nestvarnom ambijentu. Posmatrate Palestinu i ispijate vodu.
U povratku izvijate nogu, ništa od Egipta, ali ćete zato videti Wadi Rum.
Tog popodneva pijem kafu, Musli mi je pokazao kako je Jordanci kuvaju. A kuvaju je isto kao mi - nije stvar u receptu, nego u kafi.
Odmarate se dva dana u vreloj Akabi. Kroz ceo grad duva vreo vetar. Odlučujete da ipak odete u Wadi Rum (Rimska dolina), i plaćate lokalcima 60 američkih dolara po osobi. Za to dobijate prevoz do Wadi Ruma, vožnju džipom po pustinji, prenoćište pod šatorom i tri obroka.
Vozite se do putokaza za WR, skrećete duboko u pustinju, prelazite prugu, pitajući se da li je to ona ista koju je, nekada davno, Lorens minirao. Stižete u beduinski logor, odmarate se pod šatorom, pijete čaj i jedete pecivo, uživajući kao nikada do tada.
Ahmed vas poziva na put po pustinji, preko peščanih dina, a društvo vam prave njegovi brat i sestra.
Duboko u pustinji pokazuju vam kamenu pečurku, a vašoj devojci pokazuju kamen pod kojim se šminkaju beduinke.
Ispred sebe ugledate "Sedam stubova mudrosti", i setite se svake stranice ove sjajne Lorensove knjige. Imate utisak da tu negde, među stenama Wadi Ruma, luta njegov duh.
Pijete vodu iz njegovog bunara, i nekoliko minuta ćutite na tameljima njegove srušene kuće.
Vidite jedan kameni most, a zatim i drugi.
Boje peska smenjuju se dok se vozite džipom.
U logoru večerate, a onda vas jedan mali Beduin vodi duboko u pustinju, i ostavlja vas pored ogromnog kamena. Tu čekate zalazak sunca. Posmatrate suton u Wadi Rumu, srećni kao nikada do tada...
Ne odgovaram vas - naprotiv, pođite obavezno, u mislima sam vrlo često tamo.

Ostale vestiArhiva