Dvojac uličnih svirača sa gitarom i zvečkama svira tačno po dve pesme za svakim stolom kafea pod kaskadama jedne od nekoliko neoklasičnih palata na glavnom gradskom trgu Sijenfuegasa. Za svaku pesmu dobijaju dugačak aplauz i par kubanskih konvertibilnih pezosa, kao nagradu od turista čije se uši odmaraju od uobičajenih ritmova salse. Momci, čija pojava neobično podseća na dalmatinske švalere „galebove“, sviraju neku sasvim drugačiju muziku – kratke, vesele, pocupkujuće pesme šaljivih tekstova. To su kubanski, karipski „narodnjaci“, neobična mešavina španske i francuske muzike, sa ritmom koji su doneli crni robovi iz Afrike.
Iako poslednjih 50 godina svoj imidž gradi na prepoznatljivim simbolima revolucije, na karipskoj obali ostrva i dalje se može osetiti duh vremena španskih osvajača, pirata i kolonista koji su u nekoliko talasa naseljavali ostrvo. I bez obzira na ogromne panoe s revolucionarnim porukama i slikama Če Gevare sa kojih blešte zakletve da „kubanski narod njegovo delo nikada neće zaboraviti“, ovaj trg kojim dominira park posvećen borcu za kubansku nezavisnost Hoze Martiju svedoči i o vremenu kada su pod drvoredima i palmama šetala gospoda u belim odelima, pod ruku sa damama koje nose male, čipkane suncobrane.
Sijenfuegas, grad čije ime u prevodu znači „stotinu vatri“, jedna je od najvažnijih luka na ostrvu. Nalazi se u centralnom delu karipske obale Kube, u zalivu čiji je ulaz toliko uzan da se, posmatrajući ga sa korzoa, čini kao da je u pitanju samo jezero. Svojom arhitekturom i organizacijom urbanog centra grada, zaslužio je da bude stavljen na listu Uneska, kao deo svetske baštine.
– Grad su zapravo podigli francuski kolonisti 1819. godine, koji su se ovde preselili iz Luizijane, i oni koji su u isto vreme došli iz Francuske, iz Bordoa predvođeni Don Lujem de Klueom. Bavili su se uzgojem šećerne trske i kafe – objašnjava Alfonso, lokalac koji, kako kaže, vreme uglavnom provodi na gradskom trgu gde za bakšiš igra ulogu turističkog vodiča.
Iz tog vremena potiče i glavni gradski trg na kome dominiraju palate građene u neoklasičnom stilu. Istorijski centar grada danas je sveže okrečen i sređen novcem UN, i odudara od sumornih fasada novogradnje.

Prihodi od turizma
– Nekada je ovde postojao i tramvaj – dodaje on, objašnjavajući čemu služe šine koje, sada isprekidane, stoje i dalje položene na ulicama.
Sijenfuegas ima i trijumfalnu kapiju koju su podigli radnici u čast nezavisnosti Kube 1901. godine i jedina je na ostrvu. Meštani su posebno ponosni na pozorište „Tomas Teri“, čija sala ima gotovo hiljadu mesta i gde je jednom nastupio slavni Karuzo.
Iako danas više nema ni industrijalaca, ni plantažera, za ljude koji potiču iz ovog grada, u kome sada živi nešto manje od 150.000 stanovnika, kažu da se drže tako „da im nosevi paraju nebo“, kao poslednji prepoznatljivi simbol bogataškog nasleđa koji nose. U raskošne, porodične palate uselila se državna administracija i lokalni komiteti za odbranu revolucije. Neke su pretvorene u muzeje, a većina je podeljena na stanove u koje su useljene radničke porodice. Plantaže su u kolektivizaciji rascepkane na parcele udružene u zemljoradničke zadruge, ali novac koji donose turisti, ipak je glavni izvor prihoda za ljude čija je prosečna plata za rad u luci i lokalnoj fabrici oko 15 američkih dolara.
– Kada su na Kubi 1957. godine Kastro, Če i Raul započeli revoluciju, u pomorskoj bazi izbila je pobuna protiv režima diktatora Fulgensija Batiste i to je bilo čak dve godine pre nego što je Kastro trijumfalno ušao u Havanu! – sa ponosom završava Alfonso svoj čas istorije, dok u jednoj ruci steže dobijeni pezos, a u drugoj mobilni telefon „motorola“ koji je tek odnedavno na Kubi postao dostupan običnim građanima.
Kada su se Francuzi, uz blagoslov španskog kralja Ferdinanda VII doselili na obalu zaliva, naišli su na utvrđenja iz 17. i 18. veka, koje je španska kruna podigla kako bi branila zaliv od pirata. Bila je to obala za skrivanje blaga sa brodova koji su prevozili zlato i srebro iz kolonija u Španiju. Najveća i najznačajnija tvrđava koja i danas postoji je Kastiljo de Hagua, sagrađena 1745. da bi odbila pirate što dalje od rute kojom su se kretale čuvene španske „zlatna“ i „srebrna“ flota. U to vreme, centar regiona bio je osamdesetak kilometara istočno, u Trinidadu, mestu koje danas zovu „najgore čuvanom tajnom Kube“. Grad koji je 1514. godine osnovao konkistador Dijego Velaskez važi za živi muzej i takođe je na Uneskovoj listi svetske baštine, zbog očuvanog istorijskog centra koji je konačno formiran pre nešto manje od 300 godina.
U Trinidad se do uzanih, popločanih ulica dolazi kroz oronulo naselje betonskih kockica koje su dom radničkih porodica.
– Odakle ste? – pita vremešni gospodin, koji se krije u senci sveže okrečenih kuća kroz čija se otvorena drvena vrata naziru unutrašnja dvorišta starih kuća. U ruci drži znak na kome je rukom napisano „zvanični parking“, koji će staviti iza tek parkiranog automobila – parking vam je jedan pezos.

Čuli za Tita
On ne zna gde je Srbija, ali zna za Jugoslaviju i Tita. Sina koji živi u Nemačkoj nikada nije posetio.
– Potrebna mi je izlazna viza... A tamo je i mnogo hladno – objašnjava uz osmeh. Preporučuje da obavezno vidimo glavni gradski trg.
Na kamenom popločanom trgu je crkva, pored nje mali park ograđen belom gvozdenom ogradom. Pored jednospratnica sa kaskadama i tremovima, koje se mogu videti svuda na Kubi, Trinidad je prepoznatljiv i po kućama sa čijih uglova vise drvene terase u G. Široke i dugačke stepenice sa trga vode ka nekadašnjoj guvernerskoj vili odakle se vijori kubanska zastava. Rano je posle podne, vrućina. Tek poneko na brzinu prođe trgom, lutajući od hlada do hlada.
– Hej, vi, dođite ovamo! – neko viče.
To je visoki, krupni muškarac čije tamnoputo lice viri između gvozdenih šipki kojima je zatvoren jedan od ulaza. On prodaje nakit od nanizanih plodova lokalnog bilja i spreman je da učini sve za posao. Insistira na fotografiji sa gostima ispod ogromne slike Bogorodice u čiji je ram zakačena crno-bela fotografija Fidela Kastra sa bejzbol rukavicom na jednoj i loptom u drugoj ruci.
– Učiti i raditi, to je najvažnije, kaže Fidel – govori trgovac dok gleda u fotografiju na kojoj bivši šef države ni na sportskom terenu ne vadi cigaru iz usta. A onda iz jedne od fioka vadi dve cigare, čiji svetli listovi kojima je umotana svedoče da su napravljene tek pre nekoliko dana. Prodaje ih za dva konvertibilna pezosa i hvali Trinidad, sasvim opravdano, kao dom nekih od najboljih domaćih cigara.

Samo huk talasa
Za turistima se stalno viče, kao što to radi trgovac. Neki drugi ljudi zovu u restoran izvesnog Hulija. Objašnjavaju da to baš i nije njegov restoran, kao što i sobe koje se izdaju na Kubi nisu sasvim privatne jer on samo ima pravo da sprema hranu u prostoru u kome živi na osnovu stanarskog prava. Prema zakonu, ne bi smeo da ima više od 10 stolova, ali ih je u restoranu bar duplo više.
– Tip kaže da mu je želja da ima bejzbol klub koji će se zvati „Kraljevi šećera“, i koji će se takmičiti u američkoj ligi!
Uzani asfaltni put koji iz Trinidada vodi ka unutrašnjosti ostrva nekoliko kilometara vodi uz obalu na čijim se oštrim stenama razbijaju talasi Karipskog mora. Huk talasa i strujanje vetra jedini su zvuci koji se čuju. Kao da je čovek tu odjednom bačen nekoliko vekova unazad. Nema kuća, samo palme i neko nisko rastinje. Nedostaju samo bela jedra na horizontu.

Ostale vestiArhiva