S kratke vremenske i ogromne fizičke distance postaje mi jasno zašto neke stvari valja
Želela sam nedavno, šetajući Nicom, da uhvatim trenutak kad žena spava na ulici okružena psima. Dva debela psa i pored njih pune činije hrane. E, pa to fotografisanje u stilu "na Azurnoj obali ni skitnice nisu kao drugde", ispostavilo se, nije bilo pametno.

Od sevanja blica na fotoaparatu, do dva šamara koje mi je opalila zato što je slikam bez pitanja, prošlo je mučnih desetak minuta u kojima nikako nisam uspevala da objasnim na svom primitivnom francuskom da je spavala i da joj zato nisam tražila odobrenje. Listom su svi prolaznici bili na strani mog nesuđenog modela, pa mi još kao mantra odzvanjaju njihovi glasovi "trebalo je da je pitaš da je slikaš".

Prepliće se osećaj poniženosti sa onim da sam još i dobro prošla jer mi je aparat ostao "živ", torba na ramenu, a u njoj novčanik, kartice i pasoš. Setih se da se taj crveni, biometrijski, teškom mukom dobija u zemlji iz koje dolazim i u kojoj skitnice nemaju ovakav "stav". Umalo da zbog ovih francuskih i ja završim na ulici, a policija bi, saznah, došla prekasno. Dolazi, kažu, po svršenom poslu. Ispričali su mi još da kad je jedan narkoman obio nečiji stan, policajci su na uviđaju rekli kako je bolje što ga vlasnik nije tukao, jer bi ovaj mogao da ga tuži. Kurtoazni Francuzi. "Preko bare" bi takvom lopovu, pod svetim pravom privatne svojine, presudila sačmara ili kakvo drugo vatreno oružje koje polovina Amerikanaca "čuva" u svom domu.

Prelaz na crveno
Šta još nije mudro raditi na ulicama inostranih gradova? U baštama kafića, pošto se u Evropi drugde ne puši, nikako ne treba davati upaljač ili cigaretu jer bi to mogao biti povod da vas zapričaju, primaknu se i pokušaju da vas opljačkaju. Ma koliko običnog izgleda da je prolaznik koji pita za duvan.
Boje na semaforu često nisu univerzalni znaci. U Parizu, kao i u Trstu, maltene je stvar opšte kulture prelaziti na crveno svetlo, dok je u Beču zeleno na pešačkom prelazu gotovo nezamislivo ne sačekati. Na putu ka Austriji od Beograda, čim se pređe mađarska granica, valja se vezati. Treba se, svakako, i inače vezati, ali tamo mora. U suprotnom rizikujete da vas mađarski policajac, motivisan dosadom, nostalgijom za granicom koje više nema ili stvarnim profesionalizmom, zaustavi i pripreti kaznom od 200 evra zbog nevezivanja. Ili će pod okriljem zakona o saobraćaju, pokušati da izmami neki mito.

Pravila se poštuju i u javnom saobraćaju. U Parizu se ne seda na mesta rezervisana za trudnice i invalide, niti se tiska u prepunom autobusu. Jednostavno, predviđeno je da se popune sva mesta za sedenje i da tek nekoliko ljudi stoji. U Barseloni se, recimo, železnička stanica zaključava u dvanaest noću, kad se, ako se kojom nesrećom doputuje u to doba, ne može naći nijedan pristojan hotel ili hostel, nego eventualno neki bordel. No, do otvaranja stanice u četiri ujutru, putnici namernici neće spavati sami na ulici, jer je dosta "stalnih gostiju" koji će im praviti društvo.

Pošto silazak sa kamile
Kad je o kulturnim različitostima reč, već je anegdota kako se neslavno provede svaki turista koji u Grčkoj traži "tursku", a ne "domaću" kafu. Na isto pitanje ga ništa blagonaklonije neće poslužiti ni u kafani u Republici Srpskoj.

Ostale vestiArhiva