“Dobrodošli u Alžir, glavni grad Alžira”, počeo je priču lokalni vodič, angažovan da nas dočeka i sprovede do grada. “Kao što ćete ubrzo i sami otkriti, mi smo izuzetno gostoprimiv, kulturan narod, šetnja gradom je potpuno bezbedna, nemate razloga da se plašite, mi nismo teroristi, ne podržavamo nikakav vid nasilja, mi smo pošteni, normalni ljudi…”. Bio je to simpatičan čovek, prilično miran i staložen. Neko ga je pitao gde može da se jede kamila. Narednih dana ga nismo sretali. Kako kasnije saznajem, terorizam u Alžiru potiče od grupe islamskih ekstremista, čija je glavna meta napada zapravo alžirski predsednik demokratskog opredeljenja, koga smatraju zapadno orijentisanim. Alžirsko domorodačko stanovništvo – Berberi, tokom svoje istorije bili su pod okupacijom Feničana, Rimljana, Arapa, bili su u sastavu Otomanske Imperije do osvajanja i kolonizacije od strane Francuza, pod čijom vlašću ostaju do 1962. kada posle skoro čitave decenije ratovanja i pobuna, uspevaju da se oslobode francuske vlasti. Otuda, iako je zvanicni jezik Alžira arapski, veći deo stanovnistva govori i francuski. Tokom dugog niza godina francuske okupacije, stanovništvo se mešalo, Evropljani su gradili velika imanja i banje koje su koristili kao svoja odmarališta. Doba francuske okupacije je doprinelo razvoju evrokulture i slabljenju islama. Danas se mogu prepoznati uticaji oba. Simpatična je bila priča jedne gospođe da neretko mlade devojke kada izlaze iz kuće iz poštovanja prema očevima pokrivaju kosu, međutim je odmah po izlasku i otkrivaju, odlaze u diskoteke, provode i sl.. Ili jos simpatičnija pojava koju sam sama zatekla: mlada devojka sa momkom u kafiću, sa feredžom na glavi i cigaretom u ruci. Sam grad se sastoji od dve jasno izdvojene celine - novi, moderni grad ( evropski uticaj koji su sa sobom doneli Francuzi ) i stari grad - Kazbah. Dve u potpunosti različite kulture spojene na jednom mestu daju gradu poseban karakter. Prelepi parkovi i trgovi uređeni poput španskih i francuskih, u momentu te navedu da zaboraviš da si na afričkom tlu, međutim, jedan pogled na rubove kamene ograde, ivice stepenica pokrivene mozaik pločicama vrate ti sliku enterijera hotela i karakterističnog kiča. Na jednoj strani minaret, na drugoj rimokatolička crkva, na jednoj moderna stambena zgrada na drugoj pozlaćena zgrada pošte, široka avenija i bele zgrade sa plavim prozorima, na svakom po jedna satelitska antena. Vozači nesmotreni, dve trake - pet kolona, gužva, puno ljudi, na svim padinama brda, a u dnu - Sredozemno more. Zaista prelepo! Međutim, uprkos svojoj lepoti, Alžir je još uvek turistički nedovoljno razvijen. Sve je izuzetno jeftino, moj kompletan ručak sa dezertom koštao je nepunih 2 eura, celodnevno iznajmljivanje taksiste koji nam je ujedno bio i vodič, izašlo je 15 eura, a kako se Alžir izdržava od proizvodnje nafte i gasa, automobili i benzin su takodje jeftini. Međutim, životni standard takođe je niži. Visoka je stopa nezaposlenih i nepismenih, na ulici se, kao nekad kod nas, na svakom ćosku moze naći po jedan “marke-devize-marke” gospodin, u lokalima u centru grada u toaletu nema vodokotlića već se koristi dobro staro bokalče ( koje nam, uzgred budi rečeno, takođe nije nepoznato, vrativši se u doba nestašica struje i vode ). Veći deo ekonomije zapravo čini crno tržiste, a i česti neredi ne pomažu razvoju države. Ono sto je iznenadilo nas, a verujem da će i čitaoce ovog članka, jeste da smo u potrazi za izvornom alžirskom kuhinjom naišli na jedini restoran ove vrste, uređen u potpunosti u turskom stilu, sa ćilimima po zidovima, niskim stolovima, divanima za odmor i nargilama, koji drže, ni manje ni više nego Srbi ( tačnije Jugosloveni srpskog porekla ). Tu smo posebno imali prilike da saznamo većinu informacija o gradu i da probamo neke od vrhunskih specijaliteta alžirske kuhinje. Nas taksista–vodič, koga smo dobili po preporuci vlasnika restorana, od milja nazvan Radovan, bio je naš drug ceo sledeći dan. Vodio nas je do starog grada Kazbah-a, siromašnijeg dela Alžira izrazito muslimansko-arapskog karaktera, sa velikim pijacama, robom razbacanom na sve strane, upornim prodavcima, gomilom ljudi, kola, dece, ali i karakterističnim stilom, uskim ulicama i stepenicama koje nestaju iza ćoskova. Ranije su nas upozorili da ne idemo sami tim uličicama, te je taj deo za mene, nažalost ostao nepoznat. Posetili smo, zatim, Notre Dame d’Afrique – koja svojim izgledom, rekla bih, samo delimično podseća na pariski Notre Dame, ali je kulturni spomenik doba francuske vladavine. Nalazi se na uzvišenju iznad Kazbah-a kako smo i sami videli, sa te tačke se najbolje vidi “beli grad” u svoj svojoj širini i lepoti. Interesantan detalj je još što u celom gradu koji broji 4 miliona stanovnika, postoji samo par semafora. Saobraćaj na svim raskrsnicama regulišu policajci. Sasvim je normalno da budete zaustavljeni od strane svakog petog policajca. Na putu od jednog kraja obale do drugog, zaustavljeni smo bezbroj puta, zamoljeni da izađemo iz kola, objasnimo ko smo i zašto smo tu, čak mi je jednom prilikom umalo i zaplenjen foto-aparat zato što je dotični policajac bio uveren da sam slikala njega, a ja uporno pokušavala da mu objasnim na mom skromnom francuskom da je stajao ispred spomenika koji mi je bio meta. Mada mi je kasnije, nakon sto sam pregledala slike i bio jasan razlog zašto su mi u vise navrata svirali, pištali i mahali alžirski policajci. Imam uspešne slike policijske stanice, vojne podstanice, marine…suvišno je i da objasnjavam takve slučajnosti, stvarno je nemoguće ne uslikati policajca kada je po jedan na svakih pet metara. Čak sam jednom prilikom i zamolila jednog policajca da nas slika. Kasnije su mi rekli da sam imala sreće da me nije priveo na ispitivanje zbog nepoštovanja službenog lica.
Ono što me je posebno oduševilo bilo je kada sam čula da su, u slučaju da dođe do nekog nesporazuma sa policijom i/ili stanovništvom, magične reči: Tito i Jugoslavija, izgleda da smo im nekada davno pomagali, slali lekare, ili tako nešto, pa se stariji sećaju tih vremena. Nisam proveravala, hvala Bogu, tako da to za mene ostaje mit, na nekom je drugom da isproba. Celodnevne šetnje obalom, ulicama, pijacama, parkovima, gradom, miris grada, ukus hrane, bezbroj dogodovština sa aerodromskom službom koja je odbijala da mi nadomesti štetu za kofer kome su iščupali svaku postojeću ručku, dogodovština sa lokalnim stanovništvom i sporazumevanjem sa njima, izbegavanje nasrtljivih tamošnjih momaka, pa čak i ponovno već milionsko zaustavljanje od strane policije na putu do aerodroma, ostaće u mojoj uspomeni kao jedan prelepi produženi vikend u Alžiru. Uz još poneku lepu fotografiju koja će mene podsetiti na jednu od nesvakidašnjih destinacija koje sam posetila, ja bih polako zavrišila ovaj putopis. Ovo je prvi put da sam neko svoje putovanje “stavila na papir”, i nadam se da je bar delimično interesantno. Ako makar i jednu osobu zainteresujem za ovu destinaciju, znaću da sam uspela.

Ostale vestiArhiva