Turističke agencije nekada mogu biti i korisne. Naročito ako nude letovanje u mestu koje vrvi od kulturno-istorijskih (i ostalih) spomenika koje valja posetiti... Pa još ako je tu i more, zvuči jako primamljivo!
Kako je prošle godine izbor pao na Grčku, ove smo hteli da menjamo. Izabrali smo Tursku, kolevku civilizacija, zemlju između Evrope i Azije, pravi biser koji mnogo toga može da pruži. Agencija Argus, činila se kao dobra. Dobro, priznajem, barem im je cena bila dobra. Ipak, gde možete naći put, smeštaj, vize i osiguranje za 90 evra po osobi?
Na put smo pošli kao prva smena u tom mestu. Kroz celodnevno putovanje i posle hiljadu i kusur kilometara se stigne na krajnju destinaciju. Kušadasi – ostrvo ptica u prevodu sa turskog jezika. Priznajem da ih nismo videli puno, ali eto, neka im bude!
Vreme u gradu provodili smo na različite načine. Uglavnom, ja volim SPLIT metod, a to je da delimo kupanje i obilaske, pola-pola. Od obilazaka, paaa, dosta smo videli: Efes, Seldžuk, Isa Bej džamija, Katedrala Svetog Jovana, ostaci akvadukta, Efesov muzej, Meryemani (Kuća Device Marije), boat-trip, Priene, Milet, Didima, Hijerapolis, Pamukkale, Nacionalni park, Zevsova pećina.
Da sada ne bih opisivao svaki izlet, reći ću nešto više o onom koji je ostavio najveći utisak na nas.
Ne sećam se tačno ni dana, ali bih rekao da je bio neki petak, kraj maja. Rano ujutru. Polazimo iz tzv. Srpske ulice u Kušadasiju. Srpska se zove po tome što je tu ogroman broj hotela, a gosti su iz pogađate koje zemlje?
I tako mi krenemo prvim dolmušem (kombi koji služi kao prevozno sredstvo u Turskoj) za Soke, gradić udaljen oko 20 km. Potrebno je bilo malo manje od sat vremena i četiri lire po osobi (oko dva evra). Odmah smo stali u Sokeu na mesto predviđeno za presedanje. Manje od deset minuta, i u novom prevozu smo, samo sada za Didimu.
Selo pored čuvenog letovališta Altinkum, gde vrvi od Britanaca. Dolmuš šest lira po osobi. Malo po malo, i za sat i po, tu smo. U kombiju smo upoznali Turčina koji zna engleski, pričali smo o svemu i svačemu. Naveo nas je na grešku.
Zapravo, čovek je bio dobrodušan, hteo je da nam pomogne, ali se zeznuo. Mislio je da ćemo naći neku agenciju u gradu preko koje ćemo da se vozimo ceo dan i imamo plaćene ulaznice za ova tri antička lokaliteta, i sve to za pet evra!?! Meni to bejaše čudno, ali eto, i ja sam naseo na tu priču. No, sreća pa nismo izgubili toliko vremena vraćajući se iz grada ka izlazu, do Didime. Najviše 50 minuta.
Čuvene legitimacije i prva ušteda (od tri). Nije mnogo, tri lire, no dobro, znate kako kažu o zrnu i pogači! Didima je bila svetilište starih Grka, tačnije Jonaca. Proročište i hram boga Apolona, Zevsovog sina, drugo proročište po značaju u tadašnjem antičkom svetu. Prvo je, naravno, ono u Delfima, blizu Atine.
Impozantno je da se hram očuvao u svojoj tadašnjoj veličini posle toliko godina. Krov je doduše srušen, što je normalno, ali su zidovi i pod ostali na mestu, što ovom antičkom gradu daje poseban šmek! Na ulazu se nalaze i dve glave Meduze, mitskog omrženog stvorenja starih Grka. Da je nisu voleli, i nisu.
Ta Meduza (jedna od te dve) je inače i lajtmotiv najvećeg broja razglednica, sajtova i svih mogućih prospekata Turske. Hram je srušen od strane Persijanaca 494 godine pne. Aleksandar Makedonski je pomogao njegovu izgradnju 334 godine pne. No, stari sjaj nije povraćen. Nismo se predugo zadržili u Didimi, možda sat vremena, morali smo napolje na stop za preostala dva grada.
Nije prošlo ni deset minuta, kad eto turskog vozača. Staje momak, pitamo ga dokle ide (nije znao engleski, kao ni većina Turaka sa kojima smo komunicirali), kaže do Sokea. E sad, u povratku postoje dva puta.
Dolazi se do sela Akkoj i odatle se uglavnom koristi moderan pravac (magistrala) koji skreće udesno. Momak je bio ljubazan, pa je nastavio pravo još tri, četiri kilometra do sela Balat i produžio sve do raskrsnice za Milet. Naravno, lošijim putem je otišao za Soke. Eto, to je još jedan reprezent turske ljubaznosti. A biće ih još!
Odmah. Samo što smo izašli iz kola, sam od sebe nam stade još jedan Turčin. Poveze nas do samog Mileta. Zahvalismo mu se. Ispred nas je sačekao tip koji radi kao prodavac karata i pozva nas. Mi mu objasnismo ko smo i kojim smo povodom, on nas pusti da šetamo arheo-parkom.
Konačno mi se ispunio san, doći u Milet, Miletus, moj Tales je otuda, kao i Anaksimen i Anaksimander, čuveni izdanci grčke matematičko-filozofske škole! I jeste, osećao sam se tamo nekako neobično, nesvakidašnje.
Milet je nešto drugačije. On je bio trgovački i administrativni grad jakih zidina, trgovačka luka. Stanovništvo je bilo dosta buntovnog duha, zbog toga je dosta puta razaran. Najpre od Persijanaca. Darije ga nije voleo, kao ni jedan Persijski car uostalom. Što bi ga i voleli kada su sve jonske bune poticale odavde.
Stanovništvo se posle Persijanaca dozvalo pameti, pa kada je Aleksandar tuda prošao, na putu za Darijevu Persiju, to isto stanovništvo nije htelo da meri hrabrost, već je lepo, pametno i diplomatski otvorilo vrata da novi osvajač uđe. Ono što prvo upada u oči je ogroman amfiteatar, grčka tvorevina, nešto zaista moćno. Dobrim delom je očuvan. Što je i pravo čudo.
Iznad njega su Turci Seldžuci uspeli da naprave tvrđavu i na taj način naruže izgled celokupnog mesta. Od njih i njihovih osvajanja niko nije video dobro, pa tako ne čudi i što su u svojoj zemlji pravili čuda.
Nažalost, malo toga je ostalo čitavo tu. Najviše Amfiteatar, zatim Jonski stubovi (ostalo 6 od 35 stubova) duž Svetog puta. Sveti put (Sacred way) je bio dug 17 km, duž njega su bili postavljeni stubovi, simboli, statue. Povezivao je Didim sa Miletom i jednom godišnje su vršene procesije i prelazak sveštenika.
Ostala su u dobrom stanju i Faustinina kupatila sa frigidarijumom (hladna soba), tepidarijumom (vruća soba), apoditerijumom (svlačionica), kalidarijumom (topla soba) i sudatorijumom (parna soba).
Faustina je inače bila žena rimskog cara Marka Aurelija, zadnjeg cara koji je uradio nešto dobro za Rimsko carstvo.
Od gradske luke skoro ništa nije ni ostalo, gomila kamenja. E, tu sledi jedna najinteresantnija i najintrigantnija stvar za mene. Pojava za koju nikada nisam čuo da se desile negde u Evropi. Naime, lokacija Mileta sada je nekih 10 km od mora. A on je tada bio luka. Pitate se kako? Pa, tu u blizini u more otiče reka Meander, koja izvire negde ispod Pamukala, i odatle ide skoro 200 km koritom do mora plodnom Meanderskom dolinom.
Zvanično objašnjenje koje sam dobio bilo je - Grci i Rimljani su bili protivnici ekologije, sekli su nemilosrdno šume i samim tim izazivali eroziju.
Erozija je bila tolika da je reka stalno zasipala i nasipala more, i kroz hiljadu godina se eto more toliko napunilo da je na tom mestu nastala zemlja, kopno. Tu sada ima i par sela. Eto, tako su nestali vremenom Milet, Prien, kao i čudo antike - Efes. Luke su se napunile, došlo je do malarije... i gradovi su izgubili trgovački i strateški značaj. Napušteni su.
Iskoristili smo priliku da ispred Mileta kupimo neke suvenire, među kojima i knjiga Priene – Miletus – Didyma, to nikad ne propuštam da uzmem. Pošto je počela vrelina (što za Tursku nije uopšte čudno i u maju), sklonili smo se i kulirali u hladovini neko vreme.
Kada smo povratili energiju, prošetali smo se do izlaska na magistralu i stali u novu misiju. Cilj je bio Prijena, zadnji grad. Tu smo možda i najduže čekali, "čitavih" petnaestak minuta. Naišli smo na jako cool Turčina. Čak je i znao nešto engleskog. Prevozio je u džipu neke poljoprivredne proizvode.
Svratili smo najpre do jednog, pa do drugog sela usput, da on dobaci domaćinstvima te proizvode. Na kraju je obećao da će da nas odveze do samog ulaza u Prien, ali prvo mora da svratimo do njega kući na ručak!!! Eto, ispoštovali smo domaćina, otišli do njega.
Njegova stara-majka se oduševila čuvši da smo iz Serbistana! Mnogo nas vole. Verovatno nisu ni do dan danas prežalili što su "rastali"’ sa nama posle 500 prelepih godina drugarstva.
Posle ručka smo nastavili do par kilometara udaljenog Prijena. On je zadnji grad u nizu, još jedna priča za sebe. Oduševile su me njegove gradske zidine. Debljina zidina je preko metar, visina je tada bila oko 20 metara. Lokacija grada je bila idealna, tačno ispod strmih litica Samson planine, a ispod grada – more. Teško je bilo svakom osvajaču da priđe, a kamoli da osvoji grad.
Na stari dobri način smo ušli, ušteda novihtri lire. Imali smo sreće. Jako malo turista je tamo bilo prisutno. Nekada je dobro kada ljudi ne vole toliko istoriju!
U Prijenu smo proveli preko dva sata. Što zbog vrućine koja nas je baš usporila, što zbog samog grada, koji je dosta očuvan. Na svim razglednicama, osnova je Atinin hram, tačnije, 5 jonskih stubova koji su tu i dan danas. Na slici baš deluje impozantno. Tu je i ostatak amfiteatra. Deluju tako mali, a primali su više gledalaca od današnjih stadiona.
U njemu su me oduševile stolice koje su ostale i dan danas. Reč je o kamenim stolicama, koje su bile na isturenom delu, i u kojima su mogli sedeti samo VIP likovi tog doba. Mogu da zamislim kako je to bilo preko 2.500 godina, koji je to feeling bio!
Tu je i neizbežna Agora, čuvena tržnica Grka, kao i Buleterion, poprište politčkih zbivanja svakog antičkog grada. Grad je na mene ostavio kompletan utisak. Zapravo, svaki je bio poseban na neki svoj način!
Priene i Miletus, antička braća, nekada su se gledali preko mora, a danas, preko nepregledne zemlje ravne kao tepsija. Šta je geografija, čudo jedno!
Na kraju smo uradili još jednu stvar, pitali neke Britance dokle idu, rekoše da će do Kušadasija. Našoj sreći nema kraja, imamo vožnju narednih 35 km, jeeee!
Uz pitku priču i zezanje, Kušadasi je bio tu. Kao i sredina našeg letovanja. Avanture traju...

Ostale vestiArhiva