U Andaluziji je uz vino i nadu sve moguće. A, u Sevilji i više od toga! Najvažnija reč koju treba dobro zapamtiti pre odlaska u ovaj španski grad je "manjana" (sutra). Jer, što se ne mora danas najbolje je ostaviti za sutra. U Sevilji dan počinje oko podneva, kada je već vreme ručku, a odmah posle toga je sijesta. Posle popodnevnog odmora počinje život, jer se tek odlaskom sunca svi rasane. Tada treba krenuti u pravo upoznavanje grada, u nekom od lokalnih restorana, gde služe tapase od puževa, zečeva, piletine i hobotnice sa ukusom belog luka, grožđa i maslina. Kada dođe vreme za večeru, svi su već siti i jedino što se tada traži je šeri, proziran kao sunčev zrak i sa mirisom mora. Kada žamor u restoranu prestane, vreme je da konobar kredom na drvenom stolu napiše "fiskalni" račun i gosti počinju polako da se razilaze uzanim, krivudavim, mračnim, hladnim ulicama. U Sevilji postoji zanimljiva izreka da vino čini dobro ženama kada ga piju muškarci. Ovo naročito važi za šeri.
Najlepša španska provincija proteže se čitavom širinom na jugu Pirinejskog poluostrva, a u ovoj najsunčanijoj, najšarenijoj, i najstrasnijoj španskoj provinciji najzanimljiviji od svih gradova je Sevilja. Sevilja je lepa u proleće, iako se tada budi usnula strast koja razbuktava svađe koje se čuju iz malih stanova u uskim vijugavim ulicama. Sevilja je prelepa i leti iako na njenom asfaltu može da se isprži jaje. Još je lepša u jesen iako se tada održavaju najkrvavije borbe sa bikovima. Međutim, Sevilja je, bez sumnje, najlepši evropski grad zimi, jer je to poslednje utočište sunca koje uporno, dok se ostali gradovi bele od snega, obasjava kupole i krovove ovog grada dostojnog kalifa i kraljeva.
Sevilja je prestonica strasti. To najbolje dokazuje činjenica da su u ovom gradu živeli Karmen, Don Žuan i seviljski berberin. A, snaga koja pokreće svu tu strast su flamenko, španska gitara i vino. Ritam flamenku daju teško vino i laka gitara koja je vremenom u 19. veku prerasla u klasičnu gitaru čiji je zvuk učinio nadaleko poznatim Pako de Lusija. U odnosu na klasične, flamenko gitare su lakše, daju vazdušastiji zvuk, i uz tapšanje ruku i kastanjete, igračima daje savršenu podlogu da pokretima dočaraju bol, tugu i, tek ponekad, sreću. A, najbolji flamenko klubovi nalaze se u kvartu Bario de Santa Kruz. U podzemnim kafanama ovog kvarta je i temperamentna Karmen zavodničkim pokretima osvajala srca matadora.
Ovaj stari jevrejski kvart ima čisto bele kuće sa sakrivenim, raskošnim cvetnim dvorištima (patios). U ovom, najlepšem delu grada, nalaze se najstariji kraljevski dvorac Real Alkazar, katedrala Giralda (u kojoj je, navodno, sahranjen Kristifor Kolumbo), Arhiv Indijanaca, bučna pijaca, trg Salvador na kojem je Servantes nalazio inspiraciju i mnogi tapas-barovi. Ovde se nalazi i Kaza de Pilatos - dragulj andaluzijske arhitekture koju je stvarala armija najboljih maorskih i vizantijskih klesara, umetnika i zanatlija, čija dela svedoče o velikom bogatstvu koje se slilo u Sevilju u 16. veku, zahvaljujući otkriću Novog sveta. Tokom godina "zlatne mladosti" izgrađen je niz prelepih građevina koje i danas čine Mediteran najatraktivnijom destinacijom.
Katedrala Giralda nalazi se na mestu na kojem je do 12. veka stajala nekadašnja džamije Almohada. Sama katedrala, zvonik i dvorište su, takođe, maorska zaostavština. Radovi na hrišćanskoj katedrali, najvećoj u Evropi, počeli su 1401. godine i bio je potreban vek da bi se završila. Zvonik, omiljeno mesto turista, pošto pruža nezaboravan pogled na grad, 1198. godine izgrađen je kao minare, a u 14. veku je zamenjen hrišćanskim simbolima. Sadašnji izgled duguje dizajnu Hermana Ruiza iz 1568. godine. Na vrhu zvonika nalazi se bronzana figura Sudbine. Dvorište oduševljava sve posetioce zbog mirisa i hlada stotinu narandžinih stabala, kao i lepa fontana koja je nekada služila vernicima da se pripreme za molitvu u džamiji. Katedrala je spektakularno preuređena i ukrašena prelepim vitražima, mermerom i slikama Murilja.
Real Alkazar, kraljevski dvorac, takođe je kompletno rekonstruisan 1364. godine, jer je, naravno, sagrađen u stilu vladara dinastije Almohad. U roku od dve godine zanatlije i umetnici iz Granade i Toleda napravili su "kutiju" sa draguljima prepunu kolonada, prolaza, dvorišta, salona. Palata Pedro Prvi zanimljiva je jer je svaki vladar dodavao svoj stil. Recimo, Izabela je napravila salon posvećen Novom svetu, a Karlos Prvi je grandiozno i bogato dekorisao zgradu apartmana. Najspektakularniji deo je Salon ambasadora jer je urađen minucioznim radom koji šljašti od lepote. Čak su i stubovi prelepo dekorisani, kao i dvorište i hodnici, a vrt je leti savršeno utočište u srcu Sevilje.
Santa Kruz se može upoznati šetnjom, fijakerom ili tandem-biciklom. Ova mešavina starih zgrada pretvorenih u muzeje, butike, suvenirnice, kafiće i restorane pravi je praznik za oči.
U maorskoj Sevilji kvart Santa Kruz odbrambenim zidom bio je povezan sa Zlatnom kulom (Tore del Oro). Sevilja sve svoje bogatstvo može da zahvali reci Guadalkivir iz koje su polazili i u koju su se vraćali brodovi natovareni začinima, parfemima, svilom, kafom, duvanom i zlatom. Nekada glavna luka Sevilje, u koju se slivalo bogatstvo Novog sveta, El Arenal je sada miran deo grada u kojem se okupljaju turisti da bi videli Zlatnu kulu, legendarnu arenu za borbe sa bikovima, baroknu bolnicu Karidad i ručali šunku "iberiko" u baru "El Buzo" (Gnjurac).
Zlatna kula izgrađena je 1220. godine, a postavljen je i metalni lanac koji je štitio reku od gusarskih brodova. Kula je bila multifunkcionalna - bila je skladište za barut, kapela, zatvor i lučka kancelarija. U kuli je danas mali pomorski muzej i mogu se videti mape, oprema za navigaciju i ostale stvari bez kojih karavele nisu mogle da plove.
Slavna seviljska arena za borbe sa bikovima je veličanstvena "maestranca". Građena od 1761. do 1881. godine vredna je posete čak i za žene. Arena može da primi 14.000 posetilaca, koliko ih se i okupi kada nastupa čuveni matador Hozelito, lep, mlad, sa dobrim poreklom i lakom rukom, koji svaku borbu završi na ramenima obožavatelja. Većina korida se održava nedeljom uveče, a karte se kupuju na biletarnici na kojoj ne piše radno vreme. Odmah pored bolnice i kapele (u kojoj se matadori mole pre borbe), nalazi se muzej sa portretima slavnih matadora, posterima legendarnih borbi, kao i slikama koje je radio i Pablo Pikaso.
Andaluzija je posebna u svakom smislu i ovde je sve izraženije nego na drugim mestima - nebo je najplavlje, more najčistije, sunce najviše peče, muzika je najveselija, manifestacije su najbučnije. Ne čudi što svi vole Andaluziju.
Borbe sa bikovima počinju u Uskršnju nedelju i završavaju se u oktobru. Korida ima tri stepena (tercija). Tokom prvog matador i pikadori na konjima izlaze u ring sa bikom. Zatim dolaze banderiljosi koji ubadaju prve štapove u bika i razdražuju ga za glavnu borbu. Na kraju se pojavljuje matador koji sa crvenim plaštom (muleta) izvodi graciozne korake (pases) kojima izaziva bika. Borba je završena kada matador samo jednim pokretom mačem (estokada) ubode bika u tačno određeno mesto u vratu. Kada se bik sruši na zemlju, matador mu seče uši i poklanja dragoj osobi. Još veća čast je večerati bele bubrege bika koji je stradao u koridi.
Borba sa bikovima je prava umetnost u kojoj bik nimalo nije žrtva. Bikovi za borbu (toro bravo) se posebno gaje, imaju pažljivo birano poreklo, jedu najbolju hranu i niko ne sme da ih plaši. Matador ima 80 kilograma, šljašteći kostim, plašt i jedan mač, a bik 500 kilograma, dva oštra roga i preku narav!
Bik može i da pobedi - ukoliko pokaže veliku hrabrost, kada publika počne da maše belim maramicama predsednik koride mora da ga pusti na slobodu.

Ostale vestiArhiva