Kada stignete u Afriku, konkretno u Najrobi, prvo što se pitate jeste ko vas je slagao da je Afrika topla i sunčana. Naravno, morate znati da se Najrobi nalazi na skoro 1800 m nadmorske visine.
Da bi stigli do ostrva Lamu najjednostavnije i možda najelegantnije je putovanje vozom. Prvo treba stići do Mombase. Voz je strast viktorijanskog perioda. Ukoliko uspete da rezervišete mesto (karta je koštala 20 dolara) u vagonu za spavanje, pružiće vam se prilika da večerate u ambijentu salona za ručavanje iz romana Agate Kristi. Imate malo vremena da uživate u serviranom kariju, odupirući se želji da sačuvate bar jedan delić srebrnog escajga kojim ćete se služiti. Diskretna zvonjava znači kraj jednosatnog obroka i odlazak na spavanje. Laku noć planinskoj klimi i dobro jutro tropskoj i vlažnoj oblasti Indijskog okeana. Ako vas ne zarobe čari noćnog lučkog grada kakav je Mombasa ili želja da posetite mesto iz "zanimljive geografije" – nedaleki Zanzibar (rodno mesto Freda Merkjurija), autobus za Lamu, via Malindi, čeka na vas. Bus kreće u 5.30. Sezona malih kiša sama za sebe govori. Prva prepreka je blago nabujala reka Tana. I neverovatan prizor. Svi putnici izlaze iz autobusa, hvataju se za sajlu i snagom sopstvenih mišića prevlače sebe i autobus na blatnjavu obalu koja kao takva samo govori da će avantura biti još…
Još jedan prelaz preko zaliva reke Rare koju ipak prelazimo pravim trajektom uživajući u modrini Kilifi zaliva. Tek kad prođete Malindi i njegov kako tako civilizacijski imidž, ulazite u nepregledno zelenilo mangrove džungle. Sladunjavi i blatnjavi miris plitkog okeana puni nozdrve. Kratka zaustavljanja da se izglavimo iz natrpanog autobusa i proverimo da nam stvari nisu spale sa krova autobusa. Pauza nam omogućava da primetimo nekoliko majmuna koji kao kakvi slepi putnici sede na našim rančevima i brižljivo preturaju po stvarima. Mesto Mokove je poslednje mesto na kopnu. Preuređeni ribarski čamac vas privodi prizoru koji se nije menjao poslednjih dvesta godina. Lamu je najbolje čuvana tajna koju i ja ovom pričom kvarim. Strpljenje sa navalentnim domaćinima, koji nude svoje "palate", najbolji je recept da pronađete svoju sobu sa terasom i obaveznim pogledom na okean (cena soba je od jedan do pet dolara). Kada vas već prva impresija opije i poželite se sna, nemojte zaboraviti mrežu protiv komaraca koja je u ovim tropskim uslovima obavezna. Kažu da se ovde ne treba plašiti lopova, jer je ostrvo malo i nemaju gde da se sakriju, niti da zbrišu brzim kolima. Postoji samo jedan "auto" i on je izuzetak koji govori da, ako nema puteva, nema smisla ni auto imati. Jedini pravi putevi su staze koje idu svuda okolo naokolo, a ako ostanete dovoljno dugo, ni vaši tragovi neće biti bez značaja. Ostrvo koje je tek pre tridesetak godina dobilo struju najbolje govori o zainteresovanosti stanovniika ovog sklonjenog mesta za budućnost. Pravo upoznavanje možete započeti besciljnom šetnjom po ostrvu na kome se nalaze četiri naseljena mesta: Lamu, Shela, Kipungani i Matadoni. Da bi se obišlo treba vam jedan dan i ako se odlučite da sve utiske stavite u njega, sigurno ćete pogrešiti. Lamu je mesto za izležavanje na suncu i tu ne postoji preporuka šta treba prvo videti. Treba ostati dovoljno dugo da se njime opijete i uživate u večernjim sedeljkama u nekom od restorana, koji nude bagatelno jevtine plodove mora (jastog ili kraba su oko pet dolara) i božanstvenu indijsku hranu. Jak je islamski uticaj, pa treba pripaziti na oblačenje, možda više sada nego pre, ali prava je svetkovina doživeti slavlje povodom rođenja proroka Muhameda, praznik zvani Maulidi. Posle dovoljno vremena skoro da vas svi primećuju i vi druge gledate drugačijim očima. Činjenica da sam sa par sličnih pustolova pozvan na svadbeno veselje, učinila je da se i danas osećam privilegovanim i bliskim sa tim ljudima. A onda, vraćanje u stvarnost – premotavanje unazad, na zadnjoj klupi "ko to tamo peva" autobusa do Mombase. Posebna je priča povratak u Najrobi. Vožnja trećom klasom voza. Pošto se ovog puta penjete na 1800 m nadmorske visine, na pojedinim delovima kondukteri pozivaju putnike da siđu s voza i olakšaju penjanje, dok "kopilot" ide ispred lokomotive i odmašćuje šine kako bi točkovi što bolje prijanjali. Kada se voz domogne vrha, snažna piska lokomotive govori da se treba ukrcati i dostojanstveno se pojaviti u Najrobiju. Tokom 40-dnevnog boravka sretao sam buljuk raznih tipova i tipica koji su, svako na svoj način, činili da se ne osećam samim, iako sam sam sebi bio najčešće društvo. Bila je tu velšanka Ruth koja je sama skitala skoro šest meseci bespućima istočne Afrike. Slovenka Andrea koja se zmajem spustila sa Kilimandžara, momak koji se biciklom spustio sa vrha iste planine. Skot i Džo (ženski) koji su se Nilom sve do Sudana vozili dereglijom, a potom vozom i čime sve ne do Kenije. Tu je bila i engleska porodica, sa četvoro dece, koju sam sreo u kampu na obali, u blizinu Malindija, koja je svojim Lend Roverom stigla čak iz Bristola. Bilo je i onih koji su iznad savana nacionalnih parkova doručkovali u balonima ili prelazili bespuća Afrike pešaka.

Ostale vestiArhiva