U kraljevini Danskoj, glavni grad Kopenhagen je kraljevstvo za sebe – kraljevstvo bicikala i svuda čuvenog ,,danskog peciva“.

Dok hodate ulicama Kopenhagena, svuda oko vas prolaze ljudi na biciklima. Više od trećine njegovih stanovnika koristi bicikl kao prevozno sredstvo. Za njih su postavljene staze s posebnim semaforima. Takav način prevoza prihvaćen je i uklopljen u svakodnevne aktivnosti žitelja, što na jednoj strani omogućava bolju kondiciju, a na drugoj dokazuje i brigu za životnu sredinu, jer manje automobila ima na ulicama.

Ovakvu infrastrukturu obezbedio je grad, izdvajanjem značajnih sredstava za uređenje biciklističkih staza. Tu međutim, nije stavljena tačka. Planira se da do 2015. broj građana koji koriste bicikl kao osnovno prevozno sredstvo poraste još više. Sve to utiče i na one koji vožnju bicikla još smatraju samo rekreacijom, a ne prevoznim sredstvom, jer za prevoz, umesto privatnih automobila, sve više koriste gradski saobraćaj i metro, koji je prema nekim anketama proglašen najboljim na svetu.

U mnogim gradovima sveta jutra počinju ,,danskim pecivom“. Svako ume da prepozna njegov kvalitet i bez znanja o kulinarskim majstorijama koje se kriju iza svakog dobrog zalogaja. Za ovo mekano vazdušasto pecivo sa seckanim lešnicima, suvim grožđem, preliveno istopljenim šećerom, punjeno raznoraznim kremovima ili džemovima, već generacijama se pronosi priča da je nastalo slučajno. Kada su 1850. štrajkovali danski pekari, vlasnici su angažovali strance, a žiteljima Danske su se najviše svidela testa koja su izrađivali austrijski majstori. To je i opredelilo sve ,,štrajkače“ da kasnije preuzmu i dalje usavrše njihov stil rada. Pojačavanjem osnovnog ukusa, dodavanjem jaja i putera i daljim unapređenjem zanata, nastalo je današnje ,,dansko pecivo“.

Kada u Kopenhagenu, u pekarama, mlečnim restoranima poslastičarnica, i mnogobrojnim kafeterijama, izjutra počnu da se iz peći vade plehovi ovog peciva, na sve strane zamiriše kao u raju. Čak i ako niste ljubitelj testa, ubrzo ćete shvatiti gde ste se našli. I gde god da se u Kopenhagenu odlučite da probate pecivo, ne možete pogrešiti. Ide uz kafu, kapućino… Njegov ukus se slaže uz sve, pa čak i uz hladno vreme, koje je ovde uobičajeno. Greje i ruke i nepca popravljajući raspoloženje.

Posle toga je lako prepustiti se svim čarima koje se nude u ovom bajkovitom gradu na istočnoj obali Zelanda koji gleda na švedsku obalu i grad Malme. Jedno od pravih čuda savremenog sveta i inženjerskog umeća upravo je most koji spaja ove dve obale. Most Oresund (šved. oresund – zvuk) teži 82.000 tona i proteže se preko 7.845 metara, a visina stubova mu je 204 metara. To ga čini najdužim kombinovanim mostom na kontinentu. Na pola zaliva uranja ispod vode u tunel koji posle 4.000 metara ulazi u Dansku.

Razlog tome je aerodrom ,,Kastrup“ koji se nalazi u blizini. Iako je otvoren pre deset godina on i dalje deluje nestvarno, verovatno čak i onima koji svakodnevno prelaze sa jednog na drugi kraj. Oni koji stižu u Kopenhagen avionom, vide ovu tanušnu crtu u ogromnoj plavoj masi uvek nemirne vode i ovo prvo čudo se kao dobar mamac proguta upravo tada.

A čuda ima još. Dvorac Rozenborg, palate Amalijenborg i Kristijansborg, svojom raskošnom srednjovekovnom arhitekturom daju onaj poznati pečat ozbiljnosti koji imaju sve evropske prestonice. To su bile rezidencije kraljeva, sagrađene od najkvalitetnijih materijala i u njih su ugrađena najveća arhitektonska i dizajnerska umeća. Sve s namerom da traje, zadivi i prevaziđe svoje vreme. I sve se to čita sa zidova, na konturama i sitnim detaljima. Pored njih se prolazi polako, sa strahopoštovanjem, jer preci uvek imaju šta da poruče. Ponekad, možda i ono hamletovsko ,,biti ili ne biti, …“.
Odlična prirodna luka, od XII veka pogodovala je razvoju trgovine i zanata, promenivši istoriju Kopenhagena. Od malog ribarskog mesta napravila je trgovački centar regiona i dala zamajac njegovom ubrzanom razvoju. Danas ta ista luka menja njegovu budućnost, jer se u njenoj neposrednoj blizini nalaze vetrogeneratori. Visoki beli stubovi čiji izduženi krakovi love svaki dašak vetra koji se izdašno rađa nad morskom površinom, prizor su koji nikog ne može da ostavi ravnodušnim. Izgledaju kao pravi čuvari ovog mesta, jer oni to i jesu. Čuvari ekološke ravnoteže grada obezbeđuju dvadeset šest odsto električne energije potrebne za odvijanje života u Kopenhagenu.

I pored svih tih dostignuća, lepota i zanimljivosti, ono na šta su stanovnici Kopenhagena možda najviše ponosni i što im je na poseban način priraslo za srce jeste jedna Andersenova priča i jedan spomenik – ,,Mala sirena“. Ona je obišla svet na fotografijama svih turista koji su makar jednom kročili u Kopenhagen, a nije se pomakla sa mesta otkako ju je pre malo više od sto godina postavio pivar Karl Jakobsen. Legenda kaže da će skulptura Male sirene oživeti 300 godina posle nastanka. Rep će joj se pretvoriti u noge, ona će odšetati svom dragom, a simbol grada još jednom će postati – spomenik ljubavi.

Ostale vestiArhiva