Sleteli smo na prašnjavu pistu aerodroma u Uagadugu, glavnom gradu Burkine Faso, zatečeni naglom promenom klime i u strahu od svega nepoznatog. Prvi utisci: sumrak, gungula na izlazu iz aerodroma, prašina, komarci – sasvim moguće malarični, ništa manje dosadni od taksista i prodavaca lokalnih kartica za telefon. Više ništa ne vidimo, mrak je naglo pao.
Zima je, nekoliko dana pred Novu godinu, sušni period u godini sa prosečnom temperaturom između 28 i 35ºC, suvi i topli harmatan duva iz Sahare. Stigli su kolima po nas i vode nas u hotel. Svadba povodom koje smo došli je sutradan, a nešto kasnije u toku večeri obići ćemo mladu da vidimo kako je doteruju za veliki dan. Prolazimo avenijom koja vodi od aerodroma ka centru grada, ponešto svetlećih reklama na zgradama banaka, hotela i državnih ustanova, uglavnom je mračno, poneki neobični spomenik i božićna dekoracija naziru se kroz prašinu, a pored nas struje uglavnom polurastureni automobili, motocikli i bicikli.
Naš hotel deluje sasvim pristojno, evocira pomalo duh kolonijalnog perioda, nekog sputanog vremena. Srećna sam jer ćemo spavati pod mrežom protiv komaraca. Ostavili smo stvari u sobi i krenuli u kvart Gungan. Izlazimo iz centra i zalazimo u sve mračnije ulice, gotovo se sudaramo s motociklistima koji iskrsavaju iz oblaka prašine. Kiosci s hranom, u staklenim zamagljenim kutijama pileći bataci i krilca, reklame za pivo i koka-kolu, barovi, muzika sa raznih strana, ulični prodavci svakojakih drangulija i svetlećih igračaka, prednovogodišnja drama. U manjoj mračnoj ulici, majstor u svojoj radionici bez prozora i vrata, na mesečini pojačanoj neonskom svetiljkom strpljivo popravlja televizor.
Nešto dalje, ulazimo u dvorište u kojem će se odvijati svadbena ceremonija, čitava rodbina – od najstarijih do najmlađih koji nam prvi trče u susret – već je raspoređena po dužnostima. Svi se pozdravljamo i srdačno se rukujemo – rukovanje je, naime, veoma važan čin poštovanja. Žene spremaju svadbeni ručak i ćaskaju u polumračnom dvorištu, komadi govedine zamotani u najlon kese rasuti su po prašnjavom podu pokraj kazana i vreća s pirinčem i povrćem. Mlada leži na madracu u dnevnoj sobi dok joj kanom farbaju šake i stopala. Kratko se zadržavamo, a zatim odlazimo na večeru u restoran „Mulen ruž“, gde po prvi put jedemo lokalnu hranu. Roštilj je veoma dobar, a za nas Evropljane važno je da su sve namirnice korektno termički obrađene. Polako se opuštamo uz prijatno društvo i oporavljamo od prvog kulturnog šoka.
Sutradan, sve je već znatno drugačije. Mnogi kvartovi grada sasvim su neprepoznatljivi na dnevnom svetlu. Uagadugu, što u prevodu znači „dođite da se poklonite“ konačno se pokazuje u punom sjaju. Ovaj skoro dvomilionski grad slovi za jednu od najomiljenijih prestonica Zapadne Afrike, sa svojim restoranima, noćnim životom, muzičkom i umetničkom scenom, a posebno svojim druželjubivim i simpatičnim stanovnicima. Uaga, kako ga skraćeno zovu, ponosni je domaćin najvećeg Panafričkog filmskog i TV festivala FESPACO, kao i jednog od najvećih međunarodnih sajmova umetnosti i zanatstva u Africi, CIAO.
Moderna arhitektura u gradu zadivljuje u svojoj kreativnosti, neobičan futuristički melanž raznobojnih betonskih poslovnih centara, korporacija i inostranih banaka, koji ipak ne prevazilaze okvire ljudskih razmera. Kao kontrast tome jesu skromnije niske kuće, ćumezi i improvizovani dućani, građeni od lokalnih materijala, koji čine veći deo predgrađa. Tu su i pomalo ekscentrični spomenici na raskrsnicama i trgovima: spomenik Ujedinjenih nacija u obliku velikog metalnog globusa, spomenik sineastima u obliku filmskih rolni, spomenik s petlom i crnom ženom koja prede vunu, i drugi. Ništa manje interesantna nisu religijska zdanja. Prema lokalnoj doskočici, 50 odsto stanovništva Burkine Faso praktikuje islam, 50 odsto hrišćanstvo, a 100 odsto animizam. U takvoj atmosferi verske tolerancije, pored brojnih manjih građevina, ističu se Velika džamija u Uagaduguu i katedrala Bezgrešnog začeća.
Većina glavnih ulica je asfaltirana, dok su mnoge manje i sporedne samo posute zemljom i crvenim peskom koji nanosi vetar tokom sušnog perioda i koji nam ulazi u sve pore obnažene kože. Higijena u gradu je na skromnom nivou, ali se uz pridržavanje dobrih saveta može izbeći opasnost od zaraza. Ono što je najupečatljivije jesu sami ljudi: muškarci i žene u tradicionalnim raznobojnim haljinama koje su isključivo ručne izrade, kreativno osmišljene frizure, turbani i nakit, žene s malom decom uvezanom kao vekne hleba u nosiljkama od tkanine, ili sa košarama ili lavorima natovarenim voćem ili povrćem koje nose na glavama kao da su najnoviji modeli šešira visoke mode. Tu su nebrojeni mali ulični „biznisi“, od kolica koja se kotrljaju sa raznoraznim ponudama, od kioska s lutrijama, prodavnica mobilnih telefona, do krojačkih i frizerskih salona...
Dobro raspoloženje i gostoprimstvo odišu gradom i pored svakodnevnih životnih poteškoća. Uprkos revolucionarnim prevratima u prošlosti i povremenim nemirima, Burkina Faso je danas jedna od najstabilnijih zemalja u regionu, a Uagadugu relativno bezbedan i moderan grad. A paradigma dobrog raspoloženja i humora možda je sažeta baš u čudnovatom ritualu kraljevog „lažnog polaska u rat“ koji se svakog petka rano u zoru teatralno iznova odvija pred publikom u palati kralja Moro Nabea, tradicionalnog vođe Mosija. Ovaj ritual je anegdota o događaju starom više vekova, o tome kako je kralj sa svojom pratnjom krenuo u rat, a zatim, naglo se predomislivši, ipak ostao kod kuće sa svojim narodom, potvrdivši svoju lojalnost.
Svadba je protekla u dobrom raspoloženju, uz lokalne specijalitete koji su se pripremali i služili i narednog dana i uz ritmove balafona i bubnjeva, praćene neumornim plesom.
Nekoliko dana kasnije iznajmili smo džip i vozača i uputili se na višednevni izlet. Na izlazu iz grada, put se pružio pred nama, a sa obe strane otvorio se naizgled beskrajan žuto-crveno-zeleni pejzaž. Primitivne seoske kuće i imanja, odsečene od svega, osim od same praideje života, usamljeni baobabi, poneka domaća životinja i crne najlon kese koje razbacane po poljanama iz daljine izgledaju kao vrane za vreme sijeste, muškarci koji sakupljaju granje za paljenje vatre, žene koje peru veš u obližnjoj bari ili jezeru i deca koja nam u prolazu mašu jer beli čovek, po verovanju, donosi sreću.
Naša prva destinacija bio je rezervat divljih životinja Nazinga, blizu granice s Ganom. Smeštaj u samom parku bio je već popunjen, tako da smo morali da prenoćimo u jednom obližnjem kompleksu bungalova. Probudili smo se u pet ujutro da bismo iz bungalova stigli u park pre svitanja. Uzbuđenje, panika, doručak na brzinu, ukrcavanje u džip i polazak. Kada je konačno svanulo već smo se uveliko vozili po rezervatu. U zimskom periodu vegetacija je suva i oskudna, tako da je preglednost veća. Negde sam pročitala da je u Burkini Faso retkost naići na slonove, ali neko možda samo nije imao sreće, jer smo se pocle sat vremena vožnje iznenada susreli sa čitavom familijom slonova, svih mogućih uzrasta i veličina. Bila je prava poslastica posmatrati ih kako se međusobno prskaju žuto-zlatnim blatom pre nego što će ući u vodu na podnevno kupanje. Pored slonova, naišli smo i na antilope, divlje svinje, babune, krokodile i razne vrste ptica.
Naš poslednji izlet bila je poseta jezeru i selu Bazule, na 30 km od Uagadugua i svetim kajmanima za koje smo čuli da ih je moguće dodirivati ili čak na njima sedeti. Ovo dopadljivo selo sa jarko obojenim pejzažom i jezerom nastanjenim krokodilima, za koje kažu da se i deca u njemu bezbrižno kupaju, nesumnjivo najveći deo prihoda za izdržavanje crpi od poseta turista. Na cenovniku pokraj ulaza istaknute su tarife za razne vrste poseta, individualne ili grupne, među kojima i tarifa za žrtvovanje pileta. Ukoliko neko želi, može za nešto više novca da vidi i čuje kako krokodil – koji do tada leži sasvim mirno, skoro ukočeno, dopuštajući da ga mazite i dodirujući ga poverite mu svoje želje, a posebno molitvu za dobro zdravlje – za manje od minut skrcka i proguta živo pile koje mu vodič baci pred oči. Ali izgleda da nema dobitka i napretka bez žrtvovanja, kako bi se odobrovoljile više sile i približilo se iskonu. I mi smo se približili ovim svetim kajmanima sa klecanjem u kolenima i željom da fotoaparat što pre okine kako bismo mogli da nastavimo dalje. Puni utisaka i neverice, vratili smo se u Uagadugu da u gradu provedemo poslednji dan pred odlazak iz ove čarobne nedođije.

Nezavisna država od 1960.
Burkina Faso, što na lokalnim jezicima More i Dioula znači „zemlja poštenih ljudi“, nalazi se na listi deset najsiromašnijih i najnerazvijenijih država na svetu. Prvobitno skup plemenskih naseobina (koje kao organizovane jedinice nastaju u periodu između 3.600 i 2.600 godina pre n.e.), a zatim skup kraljevstava plemena Mosi iz XVI veka, ova kontinentalna zapadnoafrička zemlja neizbežno postaje plenom evropske kolonijalne ekspanzije u XIX veku. U borbi za prevlast između Engleske i Francuske, francuska kolonijalna vlast preuzima glavnu reč na ovoj teritoriji i proglašava 1896. godine glavno kraljevstvo Mosija, Uagadugu, svojim protektoratom. Posle većeg broja geopolitičkih prevrata, francuske vlasti imenuju svoju koloniju Gornja Volta. Godine 1958. kolonija zadobija status autonomne republike, a potpunu nezavisnost od Francuske stiče 1960. Svoje sadašnje ime Burkina Faso duguje predsedniku Tomasu Sankari, koji je 1984. zvanično promenio naziv države.

Ostale vestiArhiva