Gadames, znan kao rimski Sidamus, a opisivan kao „Dragulj pustinje”, „Biser Sahare“, „Lepota sagrađena u ilovači”, „Pustinjski izvor plodnosti” je među Tuarezima, najpoznatijim predstavnicima Saharskih Berbera, oduvek slovio za zemaljski raj. Danas je ovaj raj „napušten”, budući da je libijska vlada početkom osamdesetih godina prošlog veka sagradila betonske kuće za stanovanje sa upotrebom vode, struje i sanitarija, u koje su preseljeni stanovnici starog Gadamesa.
U novom Gadamesu danas živi oko 10.000 stanovnika, uglavnom Tuarega i Berbera, među kojima ima i onih u čijim žilama teče arapska i crnačka krv. Ove etničke grupe oduvek su živele u nekoj vrsti simbioze. Jedni su bili trgovci, a drugi transporteri i život u oazi bez njih ne bi bio moguć. Iako nije naseljen, stari Gadames nije sasvim pust. Stari grad je stavljen pod zaštitu Uneska, kao svetska kulturna baština, pa sve veći broj mladih ljudi renovira porodične kuće, kako bi se bavili turizmom, koji sve više osvaja Libiju.

Svako u svojoj četvrti
Gadames je najbolje očuvani grad-oaza u Libiji, opasan baštama i zidinama dugim sedam kilometara, tako da spolja deluje kao tvrđava sa kapijama koje se noću zaključavaju. Udaljen je oko 600 kilometara od Tripolija i nalazi se na tromeđi Libije, Tunisa i Alžira, ali u potpunosti leži na libijskoj teritoriji. Nazivaju ga i „Kapijom za Saharu” zbog strateški važnog položaja na kome se od davnina trgovalo i gde su se ukrštali karavanski putevi za Tunis i Niger, a kasnije za Tripolis, Al Kahir, Keruan i Timbuktu. Prevozila se svakojaka roba, so, plemeniti metali, divlje životinje, robovi...
I Limes Tripolitanum, put koga su izgradili Rimljani, završavao se u Sidamesu. Stolećima je ovaj grad svijen oko oaze, bio centralni trgovački centar za okolne stanovnike pustinje, Beduine, Berbere i Tuarege, ali i stanovnici Fezana; Garamanti, Rimljani, Arapi i Osmanlije, izuzetno dobro su profitirali od Trans Saharske trgovine.
Trgovina postoji i danas, ali se prevozi i švercuje neka druga roba. Zbog toga su u ovom delu Sahare pojačane kontrole i bez posebne dozvole, stranci ne mogu da posećuju Gadames. Na svu sreću, ja sam dobila dozvolu bez problema, jer sam bila gost libijskog generala avijacije, koji se školovao u bivšoj Jugoslaviji, u Vršcu i Zadru. Oazu Gadames deli sedam porodica-klanova koji su proizašli iz dva plemena, Beni Uasit i Beni Ulit. Svaki klan posedovao je svoju četvrt sa identičnim detaljima: džamijom, medresom, trgom na kome su se održavale svetkovine, vrtom sa tankovijastim palmama i sopstvenom gradskom kapijom. Klanovi su imali vođe, a pripadnici su se među sobom oslovljavali sa posebnim imenima – nadimcima.

Kobilji izvor
Legenda kaže da je Gadames nastao na mestu gde je jedna grupa umornih beduina zanoćila. Sutradan, kada su krenuli dalje, jedan beduin primetio je da je juče u podne „gada ams”, nešto važno zaboravio na pijaci. Vraćajući se na pijacu nesrećni beduin pao je sa konja. Ostavši bespomoćno da leži na tlu, umirao je od žeđi.
U jednom trenutku njegova kobila udarila je snažno kopitom o tlo, a već u sledećem, šiknula je voda i nastao je izvor. Nazvan je Kobilji izvor, „Ain Al Fras” i dugo vremena grad se jedino iz njega snabdevao vodom. Danas je ovaj dragoceni izvor zapušten i u bari koja je preostala, baškare se žabe. Gadames se vodom snabdeva iz bunara koji se nalaze van zidina, a voda u grad stiže podzemnim, ili nadzemnim kanalima.
Snabdevanje se strogo kontroliše, pa se vodom prvo snabdevaju džamije, zatim kuće, domaće životinje, mesta za pranje veša i na kraju bašte. Stari Gadames je poseban doživljaj, koji podseća na neki san iz 1001. noći. U njemu, kao da je vreme stalo, pa sam krećući se kroz njegov tajanstveni svet, u mislima i uz malo mašte, uspela da zakoračim u prastara vremena.
Većina kuća u Gadamesu naslanja se sa tri strane na susedne kuće, pa odatle gradu izgled lavirinta. Izgledu doprinose i natkrivene ulice od kojih pojedine imaju otvore koji propuštaju svetlost i vazduh. Ovi otvori štitili su od vrućine, ali i od neprijatelja, jer njihovim zatvaranjem u gradu bi nastajao potpuni mrak. Za ovakav način gradnje bilo je više razloga; pre svega zaštita od Giblija, peščane oluje koja u proleće i leto duva sa juga, zatim izjednačavanje ogromnih temperaturnih oscilacija tokom godine u rasponu od plus 55 do minus 10 stepeni Celzijusa, i zaštita od napada. Ako bi neprijatelj uspeo da uđe u grad, odmah bi se zatvarali otvori za svetlost, gasile bi se lampe, a obezglavljeni uljezi tapkali bi po mračnim ulicama kao slepci. Trospratnice u Gadamesu koje nemaju unutrašnje dvorište, na vrhu imaju terasu, oivičenu specifičnim trouglastim parapetima. Ove terase spojene su među sobom nekom vrstom uskih prelaza-mostića i čine „drugi nivo” grada po kome su se kretale i živele isključivo žene. Dok su se muškarci kretali „po prvom nivou”, muškog sveta, baveći se trgovinom, obrađujući polja, i brinući se oko stoke, žene su ne silazeći na ulice, bez burki i feredža, živele svoj život na krovovima Gadamesa.
Na pitanje kako su preko uskih mostića prelazile starije i gojazne žene, rečeno mi je da su balansiranje vežbale odmalena! Žene su gospodarile kućom i zaštićene od muških pogleda, posećivale su rodbinu i prijateljice, a na krovnim terasama su se družile, ćaskale, šminkale i češljale ogledajući se u ogledalima utisnutim u parapete, ukrašavale šake kanom, razmenjivale kuvarske recepte i ogovarale.
Pošto su sa terasa imale dobar pogled na okolinu, najavljivale su muškarcima dolazak karavana, izbijanje požara, ali i dolazak neželjenih gostiju. Radile su to pevajući određene pesme sa porukama vešto skrivenim u tekst i melodiju. Muškarci bi tada zatvarali ventilacione otvore i gasili lampe, ostavljajući lavirinte Gadamesa u potpunom mraku.

Kuće za lutke
Neki delovi Gadamesa su restaurirani, tako da sam obilazeći ih stekla predstavu o nekadašnjoj kulturi stanovanja u gradu. Arhitektura kuća građenih od ilovače, kamena peščara, palminog lišća i stabla je jedinstvena, što se odnosi i na njihovu unutrašnjost.
Da bi saznala kako se u njima živelo, ušla sam u jednu, pitajući se čitavo vreme kako su mnogočlane porodice mogle da žive u kući za lutke i u tako skučenom prostoru, kako su se peli uz strme stepenice, kako su prolazili kroz malena vrata a da ne udare glavom o dovratak i kako su u maloj sobici 2 x 2 mogli da spavaju mama, tata i petoro dece? Stanovi su tradicionalno okrečeni u belo, sa crvenim geometrijskim crtežima i uobičajenim detaljima na zidu; ćilimima, ornamentima, ogledalima, slikama Meke i bakrenim sudovima, tepsijama, činijama i ibricima.
U minijaturni stan ušla sam kroz uski hodnik sa nišama za lampe i posude za vodu i prostorijom koja bi mogla da se nazove špajzom. Uskim stepenicama popela sam se u kitnjastu prostoriju za goste i obedovanje, ukrašenu sa mnogo detalja, tepihom, mekim jastucima, delovima odeće i nišama sa šarenim vratima, nalik plakarima. Iz ove prostorije odvajaju se sobice predviđene za spavanje, a sprat iznad nalazi se kuhinja, toalet i terasa, povezana sa ostalim ženskim terasama u Gadamesu.
Kada sam se sa dušom u nosu popela na terasu, ugledala sam ono po čemu se prepoznaje Gadames. Po ženskom svetu, belim krovnim terasama i čitavom oazom koja se videla kao na dlanu. Nedostajale su samo žene, njihova graja i smeh, no tu sam bila ja, kao usamljena predstavnica ženskog roda. Uživala sam u pogledu, prelazila sam sa kuće na kuću, preko uskih mostića i ogledala se u malenim ogledalima kao nekada žene Gadamesa. Sišavši u vrt da odahnem, prepustila sam se mislima i ispijanju ukusnog čaja sa svežim listovima mente i ljuštenim bademima.
Listajući brošuru koja se našla na stolu, saznala sam da su se u predivnim kulisama Gadamesa snimali i filmovi, među njima najpoznatiji „Crni Šator”, sa Sofijom Loren i Džonom Vejnom u glavnim ulogama. Odlazeći iz Gadamesa pitala sam se na šta me podseća ovaj čudesni grad. I setila sam se. Po svemu, na dobro organizovanu košnicu.

Ostale vestiArhiva