Kažu da je Bocvana jedna od poslednjih safari destinacija u Africi, gde još uvek može da se doživi priroda na način istraživača iz prošlih vremena. Da li je to bio razlog što sam se opredelila da ovo leto provedem u južnoj Africi? I to ja, koja nikad nisam kampovala, koja nikada u rukama nisam imala vreću za spavanje, koja voli pešačenje i otkrivanje novog i nepoznatog, ali uz komforan prevoz i smeštaj! Bilo kako bilo, na ovaj put sam krenula i nisam se pokajala. Čak mislim da sam ovog leta imala jedan od najlepših godišnjih odmora.
Putovanje je trajalo 19 dana, pri čemu smo prešli oko 20 hiljada kilometara.
Let od Ciriha do Johanesburga u Airbus-u A340 Swiss-a trajao je 10 sati i doveo me u drugo godišnje doba - zimu, ali zimu prijatne temperature od oko 25 stepeni Celzijusa. Safari putovanja organizuje kompanija Drifters (u prevodu lutalice) iz Johanesburga - oni imaju svoje hotele, svoje landrovere i landkruzere, svoje vodiče. I to zaista sjajne.
U grupi, apsolutno kosmopolitskoj, bilo nas je dvanaestoro - pored mog supruga i mene, još jedan bračni par Italijana, a ostalo - sve same žene - iz Nemačke, Švajcarske, Francuske, Amerike i Kanade. I već veče pred sam put - šok! Treba da damo podatke osobe koju bi trebalo obavestiti u slučaju nekog nesrećnog slučaja. Kao pred operaciju! S jedne strane neprijatno, a sa druge se oseća nadolaženje adrenalina.
Prvog dana smo adaptiranim Mercedesovim autobusom prešli 950 kilometara i stigli u Bocvanu.
Bocvana je čudesna zemlja, jedna od najslabije naseljenih zemalja sveta, sa manje od troje ljudi po kvadratnom kilometru. Nezavisnost je stekla 1966. godine, od kada dolazi do značajnog razvoja svih grana privrede, uključujući i turizma. Posebno se vodi računa o zaštiti životne sredine, tako da više od 17 odsto zemlje čine zaštićena područja - nacionalni parkovi.
Smeštena u centralnom delu južne Afrike, ova zemlja raspolaže najvećom kontinentalnom deltom na svetu. U njoj je najveće isušeno slano jezero na svetu. Ta zemlja ima najkraću granicu na svetu, onu prema Zambiji - samo 700 metara. To je i najsuvlja zemlja sveta koja ima samo jednu stalnu reku - Okavango. Vitalni značaj vode za Bocvanu vidi se u tome što im se nacionalna valuta zove pula, što na jeziku setswana znači kiša. U ovoj zemlji stalne suše, reči kiša i blagostanje predstavljaju sinonime.
Ipak, zahvaljujući tome što je jedan od najvećih proizvođača dijamanata na svetu, Bocvana je danas najbogatija afrička zemlja. Čak 75 procenata najkvalitetnijih dijamanata svetske proizvodnje potiče baš odavde.
Nacionalni jezik je setswana i govore ga sva plemena sa neznatnim dijalektima, što doprinosi harmoniji među njima. Službeni jezik je, međutim, engleski. U nekim sredinama govori se i afrikanerski, koji predstavlja kombinaciju engleskog, holandskog i skandinavskih jezika.
Zvanična religija za više od 60 odsto stanovništva je hrišćanstvo, koje je u Bocvani širio Dejvid Livingston (David Livingstone) sredinom 19. veka. Jaka je i muslimanska zajednica, a postoje i budisti.
Od 1964. godine glavni grad zemlje je Gaborone. Uz ovaj, postoje još dva veća grada - Frensistaun i Maun.
Maun, osnovan 1915. godine, danas ima oko 30 hiljada stanovnika. To je glavni turistički grad zemlje i polazište brojnih safarija i vazdušnih čarter letova.
Prvu fascinaciju Bocvanom doživela sam već drugog dana boravka u ovoj zemlji, posetivši isušena slana jezera - Makgadikgadi.
U današnjem svetu prenaseljenosti i velikih urbanih konglomerata, gotovo je nemoguće zamisliti mesto potpuno otvoreno i nenaseljeno pod beskrajem neba.Takvo je mesto Makgadikgadi. Reč je o najvećem isušenom slanom jezeru na svetu, čija srebrno siva površina pokriva oko 12 hiljada kvadratnih kilometara potpune ravnice, što je područje veličine Portugala. To je toliko prostranstvo, da čovek prostim okom vidi zaobljeni horizont.
Nekada je na ovom području bilo pravo, ogromno jezero koje su činile dve reke Chobe i Zambezi. Promenom njihovog toka, tokom stotina godina, područje koje je stalno kupalo sunce isušilo se i postalo mesto apsolutnog mira i potpune izolovanosti. U doba kiša ova ravnica ovlaži, a milioni flaminga sleću da se nahrane jednom jedinom vrstom algi koje uspevaju na slanom tlu.
Makgadikgadi je mesto sa najraskošnijim zvezdama koje sam ikada videla, to je mesto sa najlepšim svitanjem i prelepim zalaskom sunca, to je mesto koje je svojom jednostavnošću apsolutno jedinstveno.
Drugu fascinaciju Bocvanom doživela sam nešto kasnije u delti Okavango, najvećoj kontinentalnoj delti na svetu koja pokriva 15 hiljada kvadratnih kilometara. Okružena pustinjom Kalahari, ovaj prirodni smaragd jeste ogromna oaza koju natapa moćna reka Okavango, koja, za razliku od drugih velikih reka na svetu, nikada ne stiže do mora, nego umire u pustinjskom pesku severne Bocvane. Delta živi svoj zasebni život pun boja i zvukova. Voda je kristalno čista, pitka, čak toliko prozirna, da se u dubini vidi njen celokupni vodeni život. Površina je prekrivena belim i plavim lokvanjima, uz obale su najraznolikije trske. Vazduh je toliko kristalan, da se svaka jutarnja kap rose na svakoj vodenoj travki preliva pod zracima sunca. Apsolutni mir i sklad remete samo čudesni glasovi ptica, dahtanje nilskih konja, udari vode pod nogama slonova koji kroz deltu prave svoju stazu. Jedino prevozno sredstvo u delti su uski čamci koji se zovu mokoro. Originalno se prave od posebne vrste drveta, takozvanog drveta sausage, što je dugotrajan proces za koji je potrebno nekoliko nedelja.
Čudesan je smiraj dana u delti. Mokoroi okrenuti zapadu, purpur neba, odsjaj rastinja u vodi i lagano nestajanje dana. I kao da se okrene prekidač - odjednom tama, odjednom hladno.
Put nas je dalje vodio u rezervate Moremi, koji se opisuju kao jedan od najlepših i najraznolikijih rezervata Afrike, sa ogromnom koncentracijom divljih životinja. Nazvan po poglavici koji je zemlju poklonio, rezervat je otvoren 1963. godine i proteže se na oko pet hiljada kvadratnih kilometara.
U četiri dana, koliko smo proveli u rezervatu, videli smo zaista mnogo životinja - slonove, žirafe, impale, kudue, zebre, šakale, divlje svinje, krokodile, babune... Svaka od njih svojim pogledom, svojim pokretom, svojim stavom priča je za sebe. I svaka ima isti cilj - opstanak. Zato, ako su na paši dve životinje - uvek su okrenute jedna drugoj repovima - kako bi svojim očima, nosevima i ušima prekrile ceo prostor i tako što pre osetile opasnost.
Iako geografski spadaju u Zimbabve, Viktorijini vodopadi deo su ovog safarija po Bocvani.
Vik fals, kako ih skraćeno zovu, predstavljaju jedno od svetskih čuda prirode koje je otkrio Livingston, čiji je spomenik i smešten u parku samih vodopada. Istoimeni gradić ima oko 40 hiljada stanovnika i nalazi se na samoj granici sa Zambijom, pri čemu je reka Zambezi, koja i čini vodopade, prirodna granica. Park je vrlo lepo, nepretenciozno uređen, prepun majmuna - babuna. Karakteristično je da na ovim vodopadima, pored sunčeve duge, određenih dana u mesecu postoji i mesečeva duga.
Viktorijini vodopadi su pravo turističko mesto sa mnoštvom turističkih sadržaja uglavnom u vezi sa vodopadima - let helikopterom iznad samih vodopada (pri čemu smo morali da pređemo u Zambiju do heliodroma), bandži džamping, vožnja kanuima, rafting - vožnja gumenim čamcima ispod vodopada, letenje ultra lakim avionima iznad vodopada... Postoji, naravno, i kružna vožnja po Zambeziju, jahanje na slonovima i još mnogo drugih aktivnosti.
Putovanje smo ponovo završili na polazištu, u Johanesburgu. Vraćajući vreće za spavanje, pomislila sam kako je ponekad dobro biti malo nepromišljen, kako je potrebno biti otvoren za neka nova iskustva. Jer, da nije tako, ostala bih uskraćena za mnogo toga - za najlepše svitanje u Makgadikgadiju, za najlepše sutone delte Okavango, a ponajviše za najbogatije, nestvarno i najraskošnije zvezdano nebo Bocvane.

Ostale vestiArhiva