Put je, za modernog posetioca nenaviknutog na pentranja po planinama, za „ispuštanje duše“. Istina, blizu ulaza u manastir može se doći i automobilom, ali tada je doživljaj prostora na kom su manastira pomalo površan.
Svaki korak pešačenja vredan je napora. Posetilac na taj način polako ulazi u neobičan svet koji čine manastiri na stenama i monahinje i monasi koji žive u njima.
Na putu uzbrdo vreme teče polako. Mnogo sporije nego kada se vozimo automobilom. Koračajući, stižemo da razmislimo ne samo o prirodi i prizorima oko nas, već i o nama samima.
O gradskoj gužvi koju smo ostavili iza sebe, nervozi, svakodnevnoj žurbi, jurnjavi na posao, gužvama u trgovačkim centrima, zvonjavi mobilnih telefona.
Tišina koja svuda vlada djeluje poput spa terapije. Oktobar ili april idealni su za posetu Meteorima.
Toplo je; imate utisak da se čuje strujanje prijatnog planinskog vazduha. Nema neugodne letne sparine, prašina se ne mota oko stopala. Plastična boca s vodom ne žulja leđa.
Kada posetilac stigne na vrh, „alpinistički“ trud odmah se pokaže kao vredan poduhvat.
S vrha se pruža nezaboravan pogled koji u mnogo čemu podseća na maštovita platna slikara nadrealista. Šest manastira na stenovitim vrhovima predstavljaju prizor kakav se nigde drugde na svetu ne može videti.
Pogled puca u daljinu. U podnožju se vidi maleni grad, poput kockica složenih u dolini.
Naravno da osnivači manastira, oko 14. veka, nisu odabrali to mesto zbog lepih pejzaža i čistog vazduha. Nepristupačan prostor visokih stena odabran je prvenstveno zbog zaštite.
Vremena, kada su manastiri građeni, obilovala su katastrofama, nasiljem i svim onim čega uvijek ima kada se jedno veliko carstvo raspada, a na njegovom mestu nastaje novo.
Vizantskom carstvu i njegovoj raskoši pisalo se poslednje istorijsko poglavlje.
Otomanska imperija, koja je nastajala, proširila se grčkim poluostrvom, a stenoviti vrhovi Meteora i njihovi manastiri ostali su usamljena duhovna ostrva u otomanskom moru.
Gledajući manastire na stenama, posetilac ne može a da se ne zapita kako bi se gradili danas.
Koliko bi to trajalo i koštalo uz pomoć moderne tehnike i alata? Ali srednjovekovni ljudi bili su stvorenja hrapavih duša i tvrdih ruku. Sposobna, u svojim verovanjima, na poduhvate nezamislive današnjem čoveku koji živi s više materijalnih, a manje duhovnih vrednosti.
U vreme otomanske vladavine grčkim prostorima, na vrhovima Meteora bilo je dvadesetak manastira.
Danas ih je ostalo šest, od kojih je jedan ženski. Ni monaha ni monahinja nema mnogo – u svakom manastiru tek je desetak podvižnika.
Na stenovitim vrhovima Meteora danas je više turista nego Božijih ljudi. Zato ne čudi što će, ušavši u Manastir svetog Trojstva, namernik odmah videti prostoriju sa suvenirima. I monasi se prilagođavaju modernim vremenima.
Hteo - ne hteo, čovek ostaje zapanjen visinom stena na kojima su izgrađeni manastiri.
Dopremanje hrane uz pomoć korpi i konopaca izgleda neverovatno, ali ta „primitivna“ tehnologija vekovima je održavala život u manastirima.
Bio čovek vernik ili ne, Meteori su duhovno iskustvo. Okruženi tišinom, i nehotice se nađemo u mislima o vekovima koji su prošli, o nesvakidašnjem obliku i veličini stena, o postojanosti manastirskih zidova i čovekove upornosti da opstane, zajedno sa svojim verovanjima, bez obzira na nevolje koje ga okružuju.
Ko želi da se u planinskoj tišini na Meteorama posveti religioznom razmišljanju, u jeku sezone neće imati prilike za to.
Od oktobra, kad su Evropljani i Amerikanci ponovo na svojim radnim mestima, a posla se prihvate i Japanci koji su tokom leta obilazili evropske destinacije, očaravajući mir i tišina ponovno vladaju Meteorima.
Sesti na kamen i posmatrati zalazak sunca, uz okolne manastire na vrhovima stena, dok mlada monahinja uređuje baštu, doživljaj je koji se pamti.
Kao što se pamti i pogled na večernju panoramu Njujorka s Bruklinskog mosta. Svet je tako lep, tako raznolik...

Ostale vestiArhiva