Ona zauzima područje od oko 6.000 hektara i prekrivena je travnjacima, šašom, plitkim jezerom i retkom šumom. Oostvaardersplassen naseljavaju jastrebovi i galebovi, kašikari i čaplje, kao i ogromna krda jelena, divljih ponija i goveda.
Međutim, pre 40 godina celo ovo tle bilo je pod vodom. Njegov naziv mogao bi se prevesti kao “mesto kuda su brodovi plovili na putu od Amsterdama do Istočne Indije”, aludira na njegov raniji status “dela mora”.
Postojanje Oostvaardersplassena kao i najvećeg dela holandske obale deo je genijalnog inženjerskog poduhvata.
Tridesetih godina prošlog veka vlada je počela odvažni projekat isušivanja četiri ogromne prostorne celine na istoku Amsterdama.
Do 1968. stvorena su tri takva poldera (veštačke depresije stvorene sistemom kanala i brana) i sva upotrebljena za širenje grada, poljoprivrednih površina i industrijskih kompleksa.
Onda je došlo do naftne krize 1973. i holandska ekonomija dospela je u recesiju, a razvoj poldera usporen.
Oblast između Almera i Lelištada koja nikad nije u potpunosti isušena, postala je dom čaplji umesto fabrika.
Predosećajući šansu, mala ali odlučna grupa boraca za očuvanje životne sredine odlučila je da strateški osigura Oostvaardersplassen i pretvori ga u prirodni rezervat kakav ne postoji nigde drugo na svetu.
Među evropskim prirodnjacima ovo mesto je gotovo mitsko – ono je radikalno prikazuje kako se prirodom može upravljati i inspirativno zato što je igrom slučaja postalo “veštačka divljina”.
Do njega se može doći vozom iz Amsterdama kroz seoska područja i polja lala.
Kada iz urbane sredine, za samo pola sata stignete u Oostvaardersplassen, čini vam se da ste dospeli na drugi kontinent.
Stotine divljih ponija galopira otvorenim pašnjacima, a čvorci koriste priliku za “besplatan prevoz” stojeći na njihovim leđima, baš kao što se ptice “voze” na leđima afričkih zebri.
Labudovi, čaplje i mnoštvo drugih ptica lovi u plitkoj močvari i celi taj prizor neodoljivo podseća na Serengeti ravnicu u Africi.
Hans Brevild u Oostvaardersplassenu radi već 30 godina. On je vrlo srećan što može da bude u takvom okruženju, ali ne gleda kroz “ružičaste naočare”. Naime, već jednom je u njegovoj karijeri došlo do epidemije botulizma koja je pobila više od 30.000 ptica.
“Moj posao je bio da plovim čamcem sa gumenim rukavicama na rukama i skupljam njihova tela iz vode. One nisu bile mrtve – mi smo morali da ih ubijamo i to je trajalo mesecima”, kaže on.
Pod toplim podnevnim suncem, Hans svakog dana šeta poljem crne slačice i posmatra ponije. Ima ih oko 400.
“Ove životinje nemaju nikakva obeležja, nisu vakcinisane i nismo im dali imena”, kaže ponosno Hans.
Kao prava suprotnost tom neizmernom izobilju života, stoji šuma žalosnih vrba koja je potpuno uvela, ali se njene grane i dalje klate na povetarcu. Ipak, nju naseljavaju orlovi belorepani koji su se doselili pre oko pet godina iz Skandinavije.
Oni su dokaz etike kojom su bili vođeničuvari Oostvaardersplassena: povećati broj životinja, smanjiti uticaj na njih, odupreti se uzgajanju vrsta, izbegavati postavljanje težnji i ciljeva i pustiti divlju prirodu da sama deluje koliko je to moguće.
U Holandiji je ovaj neobični rezervat predmet koliko ponosa, toliko i osude.
“Svima nam je nasilno prećeno”, kaže Hans. Kontroverza se naime odnosi na to kako treba postupati sa ponijima i stokom od kojih su neke zatvarane u posebne obore kako ne bi uginule od gladi tokom zime.
“Ljudi porede Oostvaardersplassen sa koncentracionim logorom”, kaže Hans.
Ipak, ako izuzmete bilo kakvo zauzimanje strana, ono što većina ljudi pomisli kada ugleda Oostvaardersplassen moglo bi se opisati citatom iz dela “Pismo divljini” američkog pisca Volasa Stegnera.
“Nama je potrebno da nam divljina bude dostupna, čak i kad ne nameravamo da s njom radimo ništa drugo, osim da stanemo na njenu ivicu i posmatramo je. Možda tako sebe ubeđujemo da smo normalna stvorenja – deo geografije nade”.

Ostale vestiArhiva