Život je ubrzan, ali su važne stvari ovde nepromenjene i nepromenjive: provejavaju poznati mirisi, poznati ljudi, poznati bazari. Onaj nasmejani Radžastanac sa turbanom i minđušom u uhu i dalje prosi na istom ćošku. I Tedžpal je na svom starom mestu, tu će i ostariti. Jedino više nema krava na ulicama.
Sezona monsuna u Delhiju me svaki put iznova opčini: crni oblaci se zakače za kupole mogulskih spomenika i drveća po velikim delhijskim parkovima, debela zavesa kiše prekrije sve, poplave ulice, ljudi se izuju i izvuku ispod kišobrana u znak predaje od uzaludne borbe sa moćnijim neprijateljem. Sve se oslobodi, ništa više nije tako važno, a posebno ne vreme.
U rana jutra, bez napora i muke klizim kroz široke avenije Ljutensovog Delhija, i kroz kišni prozor automobila upijam scene svakodnevnog života: ljudi na putu za posao, u luksuznim vozilima, na rikšama, peške. Odsjaj limenih tifina – indijskih šerpica u kojima se nose ćapati i dal (indijski hleb i sočivo). Deca na putu za školu, u jarko-žutim klimatizovanim autobusima, u sklepanim rikšama sa čijih bokova vise nakačene školske torbe, na motorima, u diplomatskim Tojotama. Ljubičaste, crvene, plavo-bele školske uniforme osvežavaju kišno sivilo.
U srcu diplomatske kolonije nalazi se divlje naselje. Staro, na svoj specifičan način uređeno naselje, sabijeno između američke i britanske škole s jedne, i ruske i austrijske ambasade s druge strane. I tu žive deca, igraju se klikerima, zavitlavaju, idu u školu. Jedino što nemaju česmu, klozet i sobu za igranje. I jos ponešto, da se ne lažemo. Ujutru, dok naša oprana, nahranjena i začešljana deca ulaze kroz školske kapije, iza ćoška stiže cisterna s vodom. Nastaje gužva, svako mora biti na početku reda sa svojim kanisterima, lavorima i šerpama. Voda za piće na ovom ćošku je događaj dana.
Sa protokom dana ritam se ubrzava i prizori menjaju, ali sa jednakom predvidljivošću. U popodnevnim časovima ulice su zagušene, i kroz prozor automobila više ne vidim zgrade i parkove, već unutrašnjost drugih automobila uz osećaj da zavirujem u tuđu intimu. Desno, imućni par u crvenom džipu – on sa turbanom na glavi i u La Coste majici, ona u krilu drži Louis Vuitton torbu, nešto se raspravljaju. S druge strane, stariji gospodin u ispranom belom dotiju sedi u starom izubijanom autiću i uz otvoren prozor i sa nesvesnim osmehom na licu pevuši hindu molitvu čekajući da se nepregledna kolona ispred njega pokrene. Između nas se najednom provlači prodavac metli na svom biciklu sa koga vijore šarene četke svih boja I veličina, kao kakav srednjevekovni vitez na crnom konju. Rezignirani pešaci se provlače između auspuha u nemogućoj misiji prelaska na drugu stranu.
Poslednji izdisaji monsuna. Polako stiže blaga jesen a sa njom se zahuktava i sezona festivala i venčanja. Jedva čekam.
Svaki pogled je nezaboravna slika, svaka slika je neponovljiva prica. Lepo je ponovo biti ovde.

Ostale vestiArhiva