Vašington - U UN proteklih nedelja SAD su bile na više načina izvan zasedanja raznih tela svetske organizacije, po zvaničnim ili nezvaničnim kuloarima u priličnoj meri u prvom planu. Ne samo zbog stalnog vidljivog prisustva rata u Iraku, već i zbog promena u unutrašnjoj sceni, ali i zbog smene na uglednom položaju generalnog sekretara UN.
Na dan 31. decembra dosadašnji popularno zvani "gen-sek" Kofi Anan završava svoj drugi petogodišnji mandat. Posle deset godina predanog rada, na mestu na koje je došao uz izuzetno veliku podršku zvaničnog Vašingtona s tadašnjim predsednikom Klintonom na čelu, odlazi u neuporedivo hladnijim odnosima sa sadašnjim predsednikom Bušom.
Rat u Iraku je ove odnose otežao, a posebno je na to uticalo postavljenje Džona Boltona za ambasadora SAD u UN, čoveka koji je u svojoj političkoj karijeri veoma često javno osporavao potrebu uopšte za svetskom organizacijom. Predsednik Buš je Boltona poslao u UN, iako za ovaj položaj nikada nije dobio podršku američkog Kongresa koji je u vreme postavljenja bio u rukama Republikanca. Posle novembarskog osvajanja i Senata i Predstavničkog doma postalo je još jasnije da Boltona Kongres opet neće hteti da podrži. Svestan toga podneo je ostavku, a predsednik Buš se s pravom žalio na senatorsko ometanje ambasadora Boltona. Koliko u ponedeljak, Kofi Anan je u saveznoj državi Misuri, u biblioteci Harija Trumana, predsednika SAD koji je UN postavio 1945. na noge, održao svoju oproštajnu besedu. Ističući pet fundamentalnih lekcija koje je naučio o svetskoj politici, posebno je istakao ulogu SAD u svetu. U svom mirnom tonu, ali prilično teškim rečima, neočekivano je zamerio Americi što je nekada,"u tradiciji Harija Trumana", izuzetno negovala demokratiju, demokratske principe, posebno ljudska prava, utičući na ceo svet, da bi ih danas u mnogo čemu izneverila.
Upozoravajući da svet mora da bude zajedno, da države moraju da se oslanjaju jedna na drugu, posebno u eri globalizma da sarađuju za dobrobit i sopstvenih građana, ali i ukupnog razvoja, Anan je istakao da je u istoriji Amerika umela da pomaže i služi drugima i da je činjenica da je supersila obavezuje na saradnju, a ne na dominaciju. "I danas, nijedna od globalnih institucija ne može da postigne mnogo ako Amerika ostane nezainteresovana. Ali, ako se potpuno, stvarno angažuje - nebo je limit". Završavajući, Kofi Anan je postavio retoričko pitanje da li je UN danas manje potrebna Americi nego pre 60 godina i da li je UN manje potrebna SAD od trenutka kada je nastala, jer baš "vi Amerikanci ste učinili toliko mnogo u prošlom veku da bude izgrađen efikasan multilateralni sistem čije su srce bile UN".
Inače pet Ananovih lekcija koje je naučio u UN su: svi smo uzajamno odgovorni jedni drugima za bezbednost i niko sam nije bezbedan; svako mora da ima koristi od globalnog prosperiteta; a bezbednost i prosperitet zavise od ljudskih prava i od vladavine prava; svaka država i sve uzajamno moraju da računaju jedna na drugu, a sve to se sliva u petu lekciju: da ništa od toga nije ostvarljivo ako se ne neguje i ne učvršćuje sistem multilateralizma. Niko, dakle, ni u čemu ne može sam. Prva, uzdržana, reagovanja na Ananove poruke su bila iz Stejt dipartmenta od zvaničnog portparola na redovnom dnevnom brifingu: "u mnogim stvarima smo dobro sarađivali sa UN, a logično je da se nismo u svemu slagali".
Ovih dana se inače mnogo govorilo o odnosima SAD - UN kada se zvanična i akademska Amerika oprostila i od prve žene ambasadora SAD u UN, Džin Kirkpatrik, koja je bila na tom položaju izuzetno angažovana u prvom mandatu predsednika Ronalda Regana, a preminula je u 80. godini. Profesor univerziteta, ekspert za međunarodnu politiku, bila je i član Demokratske stranke, što je bio kuriozitet Reganove ere, ali je ispoljavala predanost Republikanskoj partiji pišući svoje političke analize u konzervativnom časopisu "Komentari". Smatra se da je veoma mnogo pomogla Vašingtonu u artikulaciji politike prema tadašnjem SSSR i računa se da je znatno doprinela prestanku hladnog rata. Na kraju svog mandata prešla je i zvanično u republikance, a ostalo je upamćeno da je Demokratima prebacivala "što prvo za sve nevolje u svetu optužuju Ameriku, pa tek onda druge". Inače, imala je dobre odnose s novinarima u UN, a ovom izveštaču, kao dopisniku Borbe iz UN i SAD početkom 80-ih, veoma je često govorila: "Da li znate koliko puta su nesvrstane zemlje glasale protiv naših predloga, a u korist Sovjeta?" Dala je da se napravi izveštaj s tačnim datumima ovih glasanja da bi dokazala da govori istinu i posebno je to bilo u igri za vreme sandinističke revolucije u Nikaragvi i diktatorskog režima u Argentini.

Ostale vestiArhiva