Na prste se mogu nabrojati prilike kada je na svečanoj premijeri kakvog novog svetskog filma u Beogradu bio prisutan i njegov autor. Zato se dolazak francuskog reditelja Lika Besona (Pariz, 1959) može smatrati prvorazrednim filmskim događajem za koji je najviše zaslužna distributerska kuća „Pro Vision”. Autor „Velikog plavetnila”, „Nikite”, „Profesionalaca”, „Petog elementa”, scenarista, reditelj i producent koji već desetak godina na holivudski način vlada francuskom kinematografijom, sinoć je prisustvovao premijeri svog dugometražnog igrano-animiranog filma „Artur i Minimoji” u dvorani Doma sindikata, a u jutarnjim satima je boravio u Arhivu Jugoslovenske kinoteke, čiji će „Zlatni pečat” uručen na konferenciji za novinare u Ambasadi Republike Francuske, poneti sa sobom u Pariz. Uz sve to, našao je vremena da u knjižari „Akademija”, u Knez-Mihailovoj ulici, potpisuje svoje knjige za decu i odrasle „Artur i Minimoji” i „Artur i zabranjeni grad”, koje je na srpskom jeziku objavila izdavačka kuća „Laguna”.

Tokom kratkog ali mnogim dešavanjima nabijenog boravka u našem glavnom gradu, Lik Beson je našao vremena i za intervju „Politici”. U njemu, osim o glumici Miji Farou, koja igra u filmu, i muzičkim zvezdama poput Madone, Dejvida Bouvija i Snupa Doga, koji su rado pozajmili svoje glasove crtanim junacima, družbenicima desetogodišnjeg Artura u njegovim bajkolikim avanturama, Beson je govorio i o svom poimanju odgovornosti umetnika u vremenu u kojem živimo.

INTERVJU

Želeli ste da nam pokažete da u Vama još uvek postoji dečak željan avanture?

– Filozof je rekao: „Dete je otac čoveka”. Dakle, sve što čovek zna, naučilo ga je dete kakvo je nekada bio. Sve što znam je došlo iz tog malog pogleda – plač, smeh, pamćenje, šta znači biti povređen i zaljubiti se. Dete koje je to zapamtilo učilo je Besona kako da postane čvrst i bude dobar čovek koliko može. Međutim, nisam detinjast, ali nisam ni zaboravio da sam bio dete, a to je velika razlika. Iskreno i sigurno, osećam se odraslim. Na kraju svakog meseca kada treba da platim 900 ljudi, osećam se kao odrastao čovek, ali nikada nisam zaboravio dete u sebi.

Postojanje takve unutrašnje veze smatrate važnim?

– To je veoma važno. Ako pogledate današnju decu od pet-šest godina, lako ćete uočiti da ona nisu rasisti, nije im toliko važna religija, ona ne uništavaju planetu, ne ubijaju jedno drugo i ne vode rat, nisu cinična. Odnosno, nisu sve ono što mi odrasli danas jesmo. Oni su za nas dobar primer, svaki dan nas podsećaju šta gubimo. Sa druge strane, nama odraslima je potrebna samo nedelja dana da ih naučimo kako da se za dvadeset godina međusobno mrze, kako da prave razliku između mladih i starih, bogatih i siromašnih, crnih i belih. Moguće je da sam u međuvremenu postao senzitivniji, imam više od 45 godina i u ogledalu počinjem da uočavam kako dolaze mlade generacije. Uočavam i kako se planeta na kojoj živimo svakog dana sve više uništava i kako ljudi ponekad samo kažu: „O, to je sramota”. Sramotu smo prošli, sada je vreme za akciju.

Kakvu vrstu akcije predlažete?

– Potrebno je pritiskati sve vlade na svetu da promene stavove. Svakoga dana čitam u novinama vapaje naučnika, razna upozorenja među kojima je, na primer, i ono da za 25 godina neće više biti riba u Mediteranu i da ćemo za dvadesetak godina imati i do dva i po miliona imigranata, koji će se sa gladnog juga pomerati ka severu, jer neće želeti da umiru u pustinji. Političari širom sveta su cinični i pohlepni i samo brinu i gledaju ko će za njih ponovo da glasa. To više ne može tako da funkcioniše, treba nešto pomeriti.

Vaš film „Artur i Mnimoji”, u drugom planu govori i o svemu tome?

– Da, upravo o tome, o prihvatanju različitosti uz poruku: „Kada ste zajedno, jači ste”.

Puno je nivoa u ovoj Vašoj, naizgled dečijoj, bajkolikoj priči, ali onaj najvažniji je ljubav i pravi „filmski” poljubac desetogodišnjaka?

– Mislite da su desetogodišnjaci mladi za takav poljubac? Pa ja sam svoju prvu „verenicu” poljubio kada sam imao pet godina! Pogledajte „Snežanu i sedam patuljaka”, „Uspavanu lepoticu”, „Pepeljugu”, u njima princ uvek ljubi princezu, a to su „crtaći” koje deci pokazujemo kada imaju oko pet godina, i to je ono što deca vide. Ali, u „Arturu” to nije samo poljubac između dečaka i devojčice, već i poljubac princa i princeze, a to je nešto drugo. Čak je i simbolika veoma važna. Ujedinjenje dve osobe predstavljeno je samo kroz jedan poljubac, a on je rezime svega onog o čemu je ljubav. Jer, ljubav nije o moći, novcu, ili o seksu, ljubav je da daš sebe nekom drugom.

Lepo je što na to podsećate upravo sada kada je svet ogrezao u nasilju. Ono je prisutno i u najvećem broju filmova koje gledamo poslednjih decenija, pa i u Vašim. Da li se mlade generacije kroz film uče nasilju?

– Umetnik samo hvata refleksiju života, društva i vremena u kojem živi. Film i umetnost su samo memorija vremena. Ako pogledate scenario i priču filma o nasilju, videćete da je ono uvek daleko od realnosti. Niko nikada nije ni pomislio da realno nasilje stavi u scenario, jer je takvo nasilje nezamislivo okrutno i počinjeno od strane ljudskih bića. Nasilje koje prikazujemo na filmu je veštačko, lažno i svi znaju da je tako, veoma meko u odnosu na stvarnost, u odnosu na slike koje svakodnevno gledamo u vestima u osam. Takve scene iz stvarnog života nikada ne stavljamo u film, jer smo sami sebi najbolji cenzori. Veća opasnost dolazi od video-igrica uz koje dete brzo nauči da kada pritisne dugme može odmah da ubije, čak i da izabere koga će da ubije.

Na film koji ste nam sada ponudili, svi u Evropi možemo da budemo ponosni, jer ste pokazali da i evropski stvaraoci mogu da dosegnu perfekciju u animaciji, čak i da nadmaše neka od američkih dela. Je li i u tome bilo izazova?

– Moja producentska kompanija zove se Evropa i sve je time rečeno. I inače se veoma strpljivo, uporno i, verujem, snažno borim za svaku nacionalnu kinematografiju unutar evropske. Film smatram najboljim mogućim pasošem sa kojim svaka pojedinačna evropska zemlja može najbolje da pokaže svoj identitet ostatku sveta. Da se bolje upoznamo, razumemo, da se povežemo. U „Artura” je utrošeno čak 65 miliona evra i pet godina rada 700 ljudi koji nikada pre nisu radili animirani film. Počeli smo svi zajedno od žvrljotina i nismo imali nikakav kompleks.

Nedavno ste izjavili da posle animirane trilogije o avanturama dečaka Artura, više nećete snimati filmove?

– Srećan sam što sam uvek imao slobodu da radim ono što želim. Uz slobodu veoma je važno zadržati i dostojanstvo, a to znači da nikada neću snimiti filmove „Nikita 2” , „Peti element 2” ili „Veliko plavetnilo 2”. Mislim da je za svakog reditelja važno da spozna da je bolje prestati kada mu ide najbolje. Uvek me rastuži kada vidim reditelje, koje neobično volim i kojima se divim, kako poslednjih godina snimaju neke nepotrebne filmove. Uostalom, postoji deset prstiju i deset filmova Lika Besona. I četiri knjige o Arturu.

Ostale vestiArhiva