Kantautor Đorđe Balašević poslednje tri godine, suprotno tradiciji, ne nastupa u Centru „Sava“ krajem godine. S druge strane, priveo je kraju novu knjigu „Kao rani mraz“ prema kojoj će biti snimljen i film - staromodna ljubavna priča. O muzici, filmu, ali i politici i prijateljima, Đole priča za „Blic“.- Ima pesma „Kao rani mraz“ na prethodnom albumu koja je kao muzika iz filma. To je prvi deo projekta. Nije lepo da govorim projekat jer to je zaštićena reč od strane kolega narodnjaka, ali ovo je zaista projekat gde smo prvo uradili muziku iz nesnimljenog filma, a sada se pojavila knjiga sa scenariom i sve ima jedan lagan, ravničarski put. Pesma „Kao rani mraz“ kaže: „Malo šta još ume da ubije nežno, da ga i ne primetiš, kao rani mraz.“

Rani mraz

- Rani mraz je ravničarski pojam i to samo paori kapiraju. To je ono što padne preko noći i otkrije sudbinu žetvi. Moj deda koji je bio vinogradar, stalno je imao strah da ne padne rani mraz. To ima veze sa mladošću o kojoj se govori u filmu. Nešto u mladosti što te zakači i što ti napravi ožiljak kao rani mraz može da ti ostavi tragove za ceo život. Taj naziv ima i veze sa grupom koja se tako zvala, ali klinac koji je grupu tako nazvao, sada sredovečni klinac nije mogao da pretpostavi kakvo to značenje ima. Imao sam grupu „Žetva“ koju sam napustio i onda je bio štos da naškodimo „Žetvi“ i napravimo „Rani mraz“. Kasnije sam zaključio da ništa nije slučajno. Nekad napravim pesme pa se iznenadim kako je to pametno. To su ti geni koje sam nasledio.

Vasa i piraterija

- Podnaslov knjige je „Nikolina priča o Vasi Ladačkom“ zato što je Nikola jedan od glavnih likova koji sve to priča. Knjiga je izašla u formi dugometražne balade uglavnom zato što se piratiše sve što se kaže. Više nije potrebno da nešto izdaš, napišeš da se piratiše nego sad i ono što kažeš, i to se piratira. Ja pomenem skelu i već se skela ubacuje u neki scenario. Pre sam pomenuo čardu pa su mi rekli neki da zidaju čardu za neki film koji je i završen. Bolje da sam pomenuo da mi je u filmu jedan od objekata asfaltirana Almaška ulica u Novom Sadu. Možda bi je asfaltirali. Ja se ne bojim njih kao konkurencije, u smislu da će napraviti bolji film. Teme su slobodne, a fazon je u načinu na koji se ispriča. Morali smo to da zaštitimo, da neke ideje ne budu maznute. Žao mi je što će publika biti uskraćena jer će se u knjizi radnja otkriti iako nije sve predvidivo. Te stvari mi zagorčavaju život.

Mlada ekipa

- Ekipa oko mene koju čine mladi ljudi sa novosadske akademije, ukapirala je da je otvoren konkurs za ideje i mislim da će biti lepo s njima raditi. Film nema epohalnu poruku, nije angažovan... to je staromodna ljubavna priča i mislim da nam je to potrebno. Razlikovaće se od naših novih filmova i po tome jer nema povraćanja. Koji god film da gledaš neko povraća, od droge, alkohola... Ovde nema tih fizioloških manifestacija, nema psovki i sve je možda čak i neprirodno idilično, ali to obuhvata neko drugo vreme 1914. ili 1919. godinu kada, pretpostavljam da je sve to tako i izgledalo.

Prve scene

- Snimili smo prve scene. To su kadrovi jeseni, pejzaži uglavnom, i to je vrlo bitno jer se većina filma dešava na otvorenom. Ogroman deo se dešava u leto i moramo da sačekamo zelenilo. Ćerka Jelena i njen momak su me naučili sve, još od prvih nagoveštaja da bih ja mogao taj film da režiram, a ja sam to ozbiljno shvatio. Imao sam dogovor sa Goranom Markovićem čiji sam poštovalac, ali on mi je rekao da Vojvodinu poznaje kao Andaluziju i morao bi da nauči mnogo. Što se ovog filma tiče, ne dam ga nikom!

Jugoslovenstvo

- Već smo počeli sa pripremama iako ima dovoljno vremena. Nema dovoljno love, ali imam nagoveštaje prijatelja koji ima producentsku kuću u Švajcarskoj i Nemačkoj da bi bio eventualni partner u tom filmu. Skupština Vojvodine nam je simbolično pomogla sa tipičnim fondom koji se izdvaja za filmove, a to je nekih 50.000 evra za koje ne možeš snimiti jer ovakav film košta oko milion i po evra. Ali, taj njihov gest je svakako dobar u smislu dobre volje i nek podrške. Ja uopšte ne sumnjam da će ovaj film biti nekako setno jugoslovenski i da će premijerno biti prikazan svuda gde se zna za Vasu Ladačkog i da će se sve to možda i pomalo isplatiti.

Kasting - osveta

Ekipu koju smo mi odabrali, koja je za sada više načelna nego što je potpisana, čine sve najbolji ljudi iz svojih oblasti. To onda ne dozvoljava puno naturščika, jedan kao što sam ja može da se zalomi. Imam puno uloga za mlade, a moji omiljeni mlađi glumci su već matori za ovaj film, a mladi su za likove ovih glavnih junaka kad omatore. Moraću da napravim kasting, a to će za mene biti osveta za sve ove kastinge na koje je moja Jovana išla pa nije primljena. Za taj prethodni film koji je snimljen, a ne zaslužuje da bude pominjan, bilo je ono kao, ofarbala se, ona je plava i zato ne može da dobije ulogu. Pošto je režiser tog filma igrao uglavnom u partizanskim filmovima, u to vreme se devojke nisu toliko farbale. Sada sam rekao Jovani da se ne farba, da ne utiče na mene, jer će kasting biti regularan.

Šerbedžija

- Šerbedžiji sam rekao da mu nudim ulogu na vreme da ima dovoljno vremena da smisli neki izgovor zašto neće da prihvati, pa da ostanemo drugari. Bilo bi mi drago da prihvati pošto sam mnoge uloge pisao po njemu, ali ukoliko bude zauzet, rekao sam mu da mora naći nekog ko će glumiti Šerbedžiju kako glumi taj lik. Za drugi lik sam kontaktirao Mikija Manojlovića koji je takođe moj stari prijatelj i nadam se da ćemo uspeti da se uklopimo pošto bi to bila ekipa snova. Miru Banjac volim i poštujem odavno i smatram je nekim svojim delom rodbine koji inače nemam. Ja sve tetke, strine i stričeve imam u pesmama, u životu, nemam nikog, ali Miru smatram za svoju malo stariju sestru i mislim da je ta stvar dogovorena. Ukoliko film počne tako kako bih ja voleo, sa skelom na kojoj je skeledžija Mira, kojom putuje Miki i koji po izlasku sa skele sreće svog prijatelja iz detinjstva Radeta, onda tog momenta može da piše kraj filma. U mom filmu će možda igrati i neki „bivši naši“ jer ja imam taj oreol izdajnika u ovoj zemlji, ali u drugim zemljama sam dobrodošao svugde. Igraće i Hrvati, Muslimani, crni đavoli, zato što su to glumci, ljudi i moguće je da to zaista bude jedan jugoslovenski film. Osnovu ekipe čine Vojvođani zbog mentaliteta.

Odlazak sa scene

- Primetio sam da je jedno poglavlje na neki način ispričano i da je možda bolje da se malo odmorim pre nego što publika pomisli da ja treba da se odmaram. Još uvek je glavni događaj kada Čolić, Bregović, Bora Čorba ili ja snimimo album. Nema nekog klinca da nas oduva sa scene. Hteo sam da se zaželim ponovo toga. U Beogradu već treću godinu ne radim koncerte i to je nešto što meni fali - sigurno više nego beogradskoj publici. Voleo bih da se vratim kako sam u Beograd i ušao na neki način, a to je u male sale gde je publika blizu i gde se oseća vibracija. Centar „Sava“, koliko god da je meni drag, postao je fensi događaj. Pošto smo Beograd i ja pukli prilično, mislio sam da će ta pauza dobro doći. Tako da sam prošle godine radio svega tri koncerta. I bend i ja smo postali onako, malo blazirani, a ne želim to da dopustim jer živim divan život. Odem negde, ljudi me vole, svi pevaju moje pesme napamet i još mi plate. Šugav posao, ali mora neko i to da radi. Glupo je dovoditi tu podršku publike dovoditi u pitanje tezgarenjem. Ja nisam razmišljao da u Beogradu nastupim na „Marakani“ ili „Areni“, jer i u Centru „Sava“ su mi ljudi daleko, šta tek da radim na „Marakani“. Bolje da uzmem duži gajtan pa da iz Novog Sada držim koncert, i onako ne vidim nikog gde sedi ni šta radi.

Jubilej

- Prilično mi je žalosno da slavim 30 godina posla, da dobijem sat od firme. Obeležiću jubilej, ali neću kao neke moje kolege koje su nekoliko puta pravile jubileje i oproštajne turneje da bi napunile neki prostor. Ja do sada nisam imao problema sa publikom, ali hajde da se na taj način motivišemo i da neke stare stvari snimimo. Voleo bih da izdam knjigu „Kalendar mog detinjstva“ koju radim i završiću do aprila. Možda i snimim muziku koja bi išla uz roman, a knjigu bih promovisao u malim salama, uz klavir. Na jesen bih uradio desetak koncerata u gradovima stare države.

Virtuelna popularnost

- Konkurencija je dobra stvar i dobro bi bilo da dođe neko ko bi nas ili motivisao ili odvikao, ali takvog za sada nema. Prirodno je da se sada pojavi neki klinac i da nas oduva, kao što smo mi oduvali one pingvine sa leptir-mašnama koji su se pojavljivali na Opatiji. Pa Bob Dilan ili neko od tih protestnih pevača sve bi dao da je živeo u našoj zemlji deset godina sa Slobom, tenkovima, bombardovanjem... To je inspirativno, ali kod nas ništa ni iz toga nije izašlo. Nijedna socijalna ili buntovna pesma, nego se sve svodi na ljuljanje po splavovima. Nema nijedne pesme sa Budvanskog festivala ove godine, koja će da traje. Oni su tamo podelili nagrade, slikali se, a nigde pesme. Mene su pljuvali za ploču „Odlazi cirkus“, ali sa te ploče je ostao „Vasa Ladački“, „Život je more“, „Mirka“... Ima nekih pevača koji pevaju, a ne bi oni „istražitelji iz Majamija“ mogli da im nađu tragove koje su ostavili u muzici. To je virtuelna popularnost.

Đolić, ovaj Čolić

- Čoli sam uradio dve stvari. Kada su moji prijatelji čuli pesmu „Sačuvaj me bože njene ljubavi“, rekli su - nemoj to da mu daješ, tu ostavi sebi. Tako je bilo i sa drugom pesmom, ali sam rekao da sam to njemu namenio. Čoli je uz te dve ponuđena još jedna koja nije ušla u izbor iz nekih čudnih razloga, a ja mislim da je to zato da ne bih ja bio većinski vlasnik ploče. Tada bih imao tri stvari i tri teksta, a to bi onda bio Đolić, a ne Čolić. Ja kad me pitaju što sam njemu radio pesme kažem: „On je dobar dečko i ima lošije pesme nego što zaslužuje.“ Njemu uvek radim iz prijateljskih razloga jer to uvek radim kao za sebe.

Izbori, politika i „one“ godine

- Koga god da zaokružite, zaokružili ste nulu. Dok sam verovao da će to biti promena, dotle je to sve imalo snagu. Kad je to iznevereno... Sada kažem: „Pusti budale!“ Kada su me pitali da li ću se pojaviti na mitingu, rekao sam čim se Beba, Jovana ili Aleksa kandiduju za predsednika, eto mene. Oni znaju da Bata nosi pola miliona glasova sa svojim lupetanjima i zato mene potežu pred drugi krug izbora. Mislim da me neće naterati da u to uđem jer u tu priču prilično ne verujem. Ja sam bio na strani snaga promene, a one su postale neprijateljske stranke. Gledam emisije u kojima se pojavljuje onaj Anđelković koji je vlasnik radija i daje nagrade mojim kolegama. Nema tu ništa lično, ja ni protiv Slobe nisam imao ništa lično. On je bio genijalan roditelj koji je svojoj deci želeo da stvori to sve što je stvorio i našao je šest miliona sponzora koji su mu to omogućili. U politiku sam se mešao koliko je to bila obaveza nekog ko je imao mikrofon.

Ostale vestiArhiva