Cementare u Popovcu, Kosjeriću i Beočinu, pančevačka i novosadska rafinerija, kao i hemijske fabrike i metalurški kompleksi u Kruševcu, Šapcu, Pančevu i Smederevu veliki su izvori zagađenja u Srbiji. Zastarele tehnologije, činjenica da nema prečišćavanja otpadnih gasova ili su filteri niske efikasnosti, neracionalno korišćenje sirovine i energije, kao i loše održavanje postrojenja jednostavno rečeno – učinili su svoje. Uz to, poprilično zagađenje vazduha posledica je i neadekvatnog skladištenja i odlaganja nusprodukata, kao što su, primera radi, pepeo iz termoelektrana i jalovina kod površinskih kopova rudnika.

Na drugoj strani, dobra vest je da su sve cementare nakon privatizacije krenule u ubrzanu modernizaciju, a NIS je, pod pritiskom javnosti i Ministarstva za nauku i životnu sredinu taj proces započeo ove godine, ne čekajući svojinsku transformaciju.

Značajan deo krivice za „prljanje” vazduha, prema podacima koje smo dobili od dr Miroslava Nikčevića, direktora Uprave za zaštitu životne sredine pri resornom republičkom ministarstvu, snose i stara vozila, donedavno masovno uvožena, koja i danas koriste olovni benzin i niskokvalitetna motorna goriva. Ovo je razlog što će Uprava za zaštitu životne sredine za sledeću godinu predvideti veće takse za vozila koja koriste benzin sa olovom. Tako zagađenje, čiji je uzročnik saobraćaj, koje iz dana u dan raste pre svega u velikim gradovima, postaje briga institucija koje su zadužene za zaštitu životne sredine.

Uz to, navodi naš sagovornik, inventar polihlorovanih dibenzo-furana i dioksina koji bi morao da bude sastavni deo Nacionalnog plana za primenu Stokholmske konvencije počeo je da se radi ove godine.

Sumpor-dioksid, azot-dioksid, čađ i druge zagađujuće materije – produkt termoenergetskih objekata i industrijskih postrojenja u, primera radi, Obrenovcu, Lazarevcu, Beogradu, Pančevu, Boru, Smederevu, Novom Sadu ili Šapcu, kao i individualne kotlarnice, lokalna ložišta i saobraćaj, u velikoj meri uslovljavaju kvalitet vazduha u pojedinim oblastima i gradovima Srbije. U njima se posebno teško „diše” u danima bez vetra kao i tokom grejne sezone.

U mreži mernih mesta na teritoriji cele republike se, prema navodima Nikčevića, sistematski prati kvalitet vazduha. Rezultati ove kontrole, može se reći, nisu onakvi kakve bi svi priželjkivali.

Merenja iz, primera radi, 2002. godine pokazala su da je srednja godišnja vrednost za ugljen-dioksid iznad granične vrednosti emisije bila u Boru, Smederevu i Kragujevcu. Posebno visoke koncentracije sumpor-dioksida, od čak 117 mikrograma po kubnom metru, što predstavlja više nego udvostručenu vrednost u odnosu na graničnu, tada su beležene u Boru. Srednja godišnja vrednost za čađ je te godine graničnu vrednost sto dana prelazila u Smederevu, 92 dana u Beogradu, 68 dana u Šapcu, 160 dana u Leskovcu, 141 dan u Čačku i 69 dana u Pančevu. Srednja godišnja vrednost za azot-dioksid bila je na svim mernim mestima u okviru granične vrednosti, samo su u glavnom gradu njegove dnevne koncentracije 19 dana prekoračivale „dozvoljenu”.

Merenja, takođe, pokazuju da se kvalitet vazduha u velikim gradovima pogoršavao tokom letnjih vrelina zbog visoke koncentracije ozona nastalog usled fotohemijskog efekta. Tako je od juna do avgusta 2001. godine 20 dana u Beogradu njegova koncentracija bila veća od granične vrednosti.

Kao glavne probleme naš sagovornik navodi zagađenje vazduha u područjima gde su locirana industrijska i termoenergetska postrojenja koja emituju štetne materije kao i u velikim urbanim sredinama u kojima je glavni uzrok nečistog vazduha saobraćaj. Gradove, takođe, ugrožavaju i kotlarnice i ložišta tokom grejne sezone kao i nekontrolisani požari na smetlištima. Nevolja je i što su termoelektrane, koje kao gorivo troše lignit, ali i petrohemijski, rafinerijski kompleksi i azotare skoncentrisani na malom prostoru. Iz svega toga proizlazi globalni problem, sa kojim se, baš kao i čitav svet, suočava i Srbija – doprinos stvaranju „efekta staklene bašte”. Na drugoj strani, nedostaje nacionalni katastar emisije gasova sa takvim efektom i popis supstanci koje izazivaju oštećenje ozonskog omotača. Neadekvatni monitoring i njegovo nedovoljno sprovođenje utiču na sticanje nerealne slike o stepenu zagađenja vazduha u Srbiji.

Ipak, kao i druge zemlje, i Srbija je rešila da se „uhvati u koštac” sa zagađenjima. Tako je u toku intenzivan rad na izradi nacionalnog inventara gasova staklene bašte. Takođe, radi se na smanjenju emisije velikih zagađivača poput, recimo, obrenovačkog TENT-a, u čemu važnu ulogu ima Fond za zaštitu životne sredine. Resorno ministarstvo i Uprava za zaštitu životne sredine su u ovom trenutku pažnju posvetili i traženju najboljeg rešenja za izgradnju regionalnih deponija i to po najvišim evropskim standardima. Tako će nekontrolisano spaljivanje čvrstog komunalnog otpada ostati stvar prošlosti. I, ono što je od velike važnosti – očekuje se ratifikacija „Kjoto protokola”.

Ciljevi

Uprava za zaštitu životne sredine je pred sebe postavila ozbiljne zadatke. Upravo ovih dana se privode kraju predradnje za pokretanje tendera u vrednosti od nekoliko miliona evra za nabavku opreme za automatski monitoring vazduha, kao i modernizacija mreže monitoringa u velikim gradovima i na ugroženim lokacijama i osnivanje referentne laboratorije. Predstoji, takođe, izrada katastra zagađivača vazduha i bilansa emisija, definisanje zona sa stepenom zagađenja iznad zakonom dozvoljenih vrednosti, kao i utvrđivanje popisa emisije gasova „staklene bašte”.

Ostale vestiArhiva