Vesti
Politika
Žrtve nasilja u porodici niko ne štiti
11.09.2006. 09:00
Izvor: Blic
Žrtve nasilja u porodici niko ne štiti
Nastavlja se serija krvavih porodičnih obračuna u Srbiji
BEOGRAD - „Ubila supruga, sina, pa skočila sa 13. sprata“, „Ubio ženu makazama“, „Upucao ženu pa sebe“, „Izmasakrirao bivšu suprugu, sinove, pa presudio sebi“, samo su neki od novinskih naslova koji su uznemirili građane poslednjih dana. Pojedina udruženja koja se bave nasiljem u porodici odmah su se oglasila javnim protestom i osudom državnih organa koji ne primenjuju zakone donete baš zbog sve učestalijih tragičnih ishoda porodičnih sukoba.

U Srbiji je, da bi se sprečilo nasilje u porodici a time i smanjio broj ubistava među najbližima, pre četiri godine uvedeno u zakon i krivično delo nasilje u porodici, što je trebalo da dovede do strožeg kažnjavanja nasilnika. I prošlonedeljna tragedija u Leskovcu, kada je Slobodan Kostić (56) hladnokrvno ubio dvojicu sinova Srđana (36) i Ivana (34) i njihovu majku Stanu (62), a zatim presudio i sebi, potvrdila je da se taj zakon ne primenjuje.

„Ženski centar“ iz Leskovca pita zašto policija, tužilaštvo, zdravstveni radnici i Centar za socijalni rad nisu reagovali i sprečili zločin, budući da je ubica javno iznosio svoje namere.
Zakon precizan

- U našem sistemu žrtva nasilja u porodici je zaštićena tek kada bude ubijena, zbog toga što se ne primenjuje Zakon o nasilju u porodici - kaže sa ogorčenjem Divna Stanković, predsednica „Ženskog centra“.

Ovaj zakon predviđa da će ako član porodice fizički zlostavlja, tuče, psihički maltretira, stalno preti, omalovažava, vređa, uskraćuje slobodu kretanja, viđanje sa rođacima nekom drugom članu porodice, biti kažnjen zatvorom od jedne do deset godina. Najstroža kazna je predviđena ako usled tog maltretiranja nastupi smrt.

Profesor Ratko Kovačević, načelnik Odeljenja za psihijatrijsko veštačenje u KPD bolnici pri Okružnom zatvoru u Beogradu, u koji se u svojoj karijeri susreo sa nekoliko stotina onih koji su usmrtili svoje najbliže, kaže da „treba očekivati da ovim zakonom dođe do smanjenja nasilja u porodici i ubistava“.

- Ali zakon sam po sebi ne može smanjiti nasilja u porodici, za šta je potrebna šira akcija društva, službe za socijalni rad, psihijatara i policije - smatra Kovačević.

Vesna Ristanović-Nikolić, predsednica Viktimološkog društva, međutim, kaže da, sudeći po tome kako sada reaguju policija, tužilaštvo i sud, nasilnici dobijaju poruke da „njima niko ništa ne može“ i da su „apsolutni“ gospodari.

Neophodna preventiva

- Žalosno je kada policajci dođu i kažu ženi: „Rešite to na sudu“ ili „Zovite nas kad neko bude mrtav“. Takođe, žalosno je i to što sudski procesi zbog nasilja u porodici traju veoma dugo, a nasilnici su osuđeni na veoma male kazne. Osim toga, žrtvu niko ne obaveštava kada nasilnika puštaju na slobodu, pa se dešava da po izlasku on dođe i ponovo je pretuče ili čak ubije - navodi naša sagovornica.

Da bi se predupredilo nasilje u porodici, a time i ubistva, Kovačević smatra da je neophodna preventiva, identifikacija porodica u kojima su poremećeni odnosi i rad sa članovima u cilju prevazilaženja sukoba i lečenja bolesnika.

- Bitna je terapija cele porodice, ne samo potencijalno opasnog člana, i podučavanje članova da svako svoju ulogu obavlja na prihvatljiv način. Potrebno je da svaki član porodice ima svoju autonomiju, a da pri tom ne ugrožava slobodu svojih najbližih, već da doprinosi da se odnosi poboljšaju - kaže on i dodaje da treba razvijati bračna i porodična savetovališta, kao i savetovališta za alkoholičare.

Bolest otkriti na vreme

U svakoj opštini bi, smatra Kovačević, trebalo identifikovati poremećene porodice i pružiti im stručni tretman.

- Kažnjavanje nasilnika je kratkoročno rešenje. Preventiva je da se otkriju potencijalni nasilnici u porodici. Kod nas, međutim, te službe ne funkcionišu jer nema dovoljno novca - kaže profesor Kovačević.

Sa njim se slaže i Vesna Ristanović-Nikolić i navodi da celo društvo treba da razbije stereotipe da kada neko od članova porodice oseti da „nešto ne štima“, treba da se obrati stručnjacima - psiholozima pri centrima za socijalni rad, da bi uspeli da prevaziđu probleme i uspostave komunikaciju.

- To je kao i kod bolesti. Kada se kasno otkrije bolest, lečenje je bezuspešno - smatra ona.