"Olimp je planina bogova, ali Bog živi na ovom spratu", grafit je u zgradi u beogradskoj Ulici Miloša Pocerca, u kojoj živi Đorđe Marjanović.

- Ne, nisam Bog, niti to mogu da budem - otežano, polako iskidanim rečima, u fotelji svog stana priča Đorđe Marjanović. - Narod je Božji...

Potpuno bele kose, ali sa neizbežnim osmehom, u društvu svoje supruge Eli i ćerke Nevene, pije sok od jagode.

- Dobio sam pozivnicu za premijeru dokumentarca "Ko nekad u osam...", Milana Šarca - kaže on. - Nisam znao da se išta sprema.

Osmeh i dalje ne silazi sa lica, na kojem bore beleže godine. Nedavno, tačnije 30. oktobra, Đorđe Marjanović, jedina legenda sa čije karijere nikad neće pasti zlatna prašina, proslavio je 75. rođendan. Oči zaiskre.

- Ne mogu da ne zaplačem kad se pojave svi ti ljudi - objašnjava Marjanović. - "Đokisti" postoje i tamo, dalje od Srbije, ima ih u Rusiji, Belorusiji, sreću me u Parizu, Londonu...

- Na rođendanu su se pojavile mnogobrojne žene, mlađe sa ćerkama, starije sa unukama - smeje se Marjanović. - Štedele su tokom čitave godine samo da dođu, da pozvone na vrata mog stana i čestitaju mi rođendan... Donose mi razne sitnice.

Stara kuća u Kučevu, gde je Marjanović rođen, prepuna je sitnica koje su mu poklanjali obožavaoci, pre svega obožavateljke. I on je poklanjao njima.
- Eli je sve to stoički podnela - kroz smeh se seća ranijih godina Marjanović. - Taj buljuk žena koje su želele da me dodirnu, poljube, ćušnu mi svoj broj telefona u ruku... Eli je dama, koja je držala porodicu na okupu. Iskreno, mislim da je centar svega - ljubav. Sve se radi iz ljubavi ...

Porodica: Đorđe, Eli, dve ćerke Natalija i Nevena i sin Marko. Kaže, porodica je deset odsto njegovog života, ostalih 90 otpada na koncerte, scenu...
Udovoljavao je Marjanović svojoj deci. Ona su, ipak, čeznula da sa ocem provedu Božić, proslave dolazak nove godine, odu na letovanje. Ali, muzika je bila njegov porok, sa kojim se nisu borili, niti su hteli. Imao je svojevremeno, Đorđe, još jedan porok...

- Eli, imaš li para? - pitao je svoju suprugu na samom početku putovanja po Monte Karlu. Kad mu je ona rekla da je sav novac namenjen putovanju kod njega, odgovorio je: - Sve sam prokockao!
U kazinu je ostavio novac namenjen za izlete, poklone, provod u Italiji... Novac za Elinu bundu.
- Od tada, nikad više nisam igrao rulet - vrti glavom Marjanović.

Telefon zvoni, prijatelji ga pitaju kako je. Skroman, zbog čega je verovatno toliko i veliki, Đorđe odgovara uljudno, zahvaljujući na svakom pozivu.
Mada se zvanično od koncerata i druženja sa publikom oprostio pre tri godine, reklo bi se, karijera je stala u godini (1989) kada je u Melburnu doživeo moždani udar pevajući na koncertu Lepe Brene pesmu "Mene nema ko da žali".

- Prošlo je mnogo od vremena kada sam bacao sako u publiku i skidao mikrofon sa stalka, ali pisma ne prestaju da stižu - govori nam Marjanović. - Danas, u eri kompjutera, kada su pisma gotovo iskorenjena, moje sanduče je puno. Da mogu da vratim vreme unazad, opet bih se vratio na sve te koncerte, pod svetlo reflektora. Pevao bih "Romanu", "Lazarelu", snimao bih mjuzikle... I ništa, ama baš ništa, u svom životu ne bih promenio.

Pevao iz srca

Bilo je dana kad je Đorđe Marjanović otkazivao svoje tezge samo da bi zapevao na nekom humanitarnom koncertu za slepe, paraplegičare... Prema rečima njegovih najbližih, Marjanović je pomagao svima koji su dolazili na njegova vrata i zatražili nešto.

Legenda i naslednici

Đorđe Marjanović voli da sluša muziku Zdravka Čolića, Vlade Georgijeva, Željka Joksimovića... Obožava da gleda "Utisak nedelje".

Ostale vestiArhiva