Kada je pre nepune tri godine ukazivao da će istrajavanje na fiksiranom kursu dinara dovesti ekonomsku politiku u ćorsokak, malo ko je profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Dejana Miljkovića ozbiljno shvatao. U stručnost mladog 35-godišnjeg Zrenjaninca nije se sumnjalo, ali je opijenost postignutom makroekonomskom stabilnošću i lakoćom odbrane dinara bila jača. U međuvremenu su se stvari toliko promenile da profesor Miljković u razgovoru za “Dnevnik” kaže da ne bi bilo poželjno obarati vrednost nacionalne valute.

Mogućnost korisnih korekcija deviznog kursa iscrpljena je na početku tranzicije kada je on nerealno nisko fiksiran.

- Zvanična devalvacija, izvedena posle oktobarskih promena 2000. godine kada je kurs skliznuo sa 6 na 30 dinara za jednu marku, po mom mišljenju nije bila dovoljna - kaže dr Dejan Miljković. - Crni devizni kurs već je prelazio 30 dinara i privreda je, zbog nekonvertibilnosti domaće valute, već funkcionisala po tom kursu. Devalvacijom se samo verifikovalo postojeće stanje, ali nije ostavljen dovoljan manevarski prostor za podršku izvoznom sektoru.

l Šta podrazumevate pod manevarskim prostorom? Laici to doživljavaju kao - oboriš kurs, poskupiš uvoz, pojeftiniš izvoz i eto blagostanja?
- Fiksiranjem kursa jesmo oborili inflaciju, ali ne na onaj nivo koji su imali naši glavni trgovinski partneri i konkurentni. Trošak takve politike je gubitak konkurentnosti. Ako niste ostavili dovoljan manevarski prostor, a mi to nedovoljnom devalvacijom očigledno nismo, onda se javlja problem sa izvozom. Međutim, ja ne posmatram stvari tako jednostavno (izvoz raste, uvoz opada), jer je za mene važnija bila uloga kursa u transformaciji privredne strukture.

l Mislite li da se ostavljanjem tog manevarskog prostora moglo izvršiti strukturno prilagođavanje i amortizovati taj tranzicioni šok kada jedna zatvorena privreda izlazi na tržišnu vetrometinu?
- Znate, naši političari kad govore o Evropskoj uniji po pravilu pominju tzv. Mastrihtske kriterijume (kurs, javni dug, deficit budžeta), a zaboravljaju na isto tako važne Kopenhaške kriterijume, koji govore o tome da ekonomije novih članica moraju biti konkurentne na velikom tržištu zajednice. Odnosno, privreda zemlje mora biti sposobna da izdrži šok konkurencije. To nije posao koji se može obaviti u sklopu jednog aranžmana sa MMF-om. Vidite i novim članicama EU, koje su na pragu evro-zone, bilo je potrebno 10-15 godina da priđu proseku EU.

l Gde je tu mesto deviznog kursa, ako sami kažete da njegovu ulogu ne posmatrate u uskom prostoru uvoz-izvoz? Kako je to precenjen dinar zakočio restrukturiranje privrede?
- Nama su preko potrebne investicije, posebno strane direktne investicije. NJih nema, ili ih nema dovoljno, zato što je ovde radna snaga skupa, zato što su nam plate previsoke.

l Recite to ljudima koji jedva sastavljaju kraj s krajem.
- Slažem se sa vama, jer naše plate nisu dovoljne za potrošačku korpu, ali zato možete bez problema da odete u prodavnicu i kupite televizor. Možete da odete i u banku: “Uđeš, izađeš i gotov si”, iako ljudi ne znaju da su gotovi. Ali, o tome ćemo kasnije. Da se vratim na vaše prethodno pitanje. Recimo, imate izvanrednu ideju za biznis i hoćete da zaposlite 50 radnika. Tu je već problem, jer niko neće da napusti društveno preduzeće ako mu ne date najmanje 200-250 evra. Zašto da ide kad već ima, što bi naš narod rekao, neku „siguricu“ od 200 evra. Morate mu dati bar malo više. Znači, 50 ljudi po 200-250 evra, pa troškovi do bruto iznosa, dolazite do 200.000 evra na godišnjem nivou samo za plate. Ideja može biti izvrsna, ali vi nemate te pare i šta ćete - pravac banka.

l Pretpostavljam da ga tamo čekaju problemi, jer se red u holu banke proteže sve do ulice?
- Baš tako, ali je veći problem što je novac koji mu je potreban jako skup. To je posledica nerealne tražnje, tih naših plata koje smo dobili precenjenim dinarom. Kada smo oborili inflaciju sa trocifrene na recimo 40 odsto, mi smo u toj prvoj godini ipak imali rast cena u tom nivou. Kako naše plate prate rast cena, primanja su nominalno porasla za 40 odsto, a uz zakovan kurs realno skočila za toliko procenata. Od 2001. godine mi smo ostvarili rast plata u evrima od 500 posto. Krajem 2005. prosečna plata je bila oko 260, a na početku reformi ispod 40 evra. To je jako lepo za političare i ljudima godi, ali da li mi radimo pet puta više i da li smo toliko produktivniji? Nismo!

l Kakve to reperkusije ima na globalnom planu? Šta se dešava sa cenama, inflacijom, fiskalnom politikom, dugovima?
- Pošto su primorani da se okrenu finansijskom tržištu koje je skupo i suočavaju se sa dodatnim troškovima, preduzetnici moraju da traže novu akumulaciju i nalaze je u višim cenama. Oni podižu cene svojih roba i usluga i tako kreiraju inflaciju. Dodatni cenovni udar dolazi sa finansijskog tržišta, jer su plate indeksirane u čvrstoj valuti pravi raj za banke. Ne hrle strane banke ovamo bez razloga, već zato što su zarade izuzetno visoke. One svojim kapitalom stvaraju taj veštački i prenaduvani balon blagostanja. LJudi uzimaju kredite i misle da žive bolje, ali je sve to samo privid. Ne treba se čuditi što se guverner Jelašić toliko trudi da obuzda kreditnu ekspanziju. Ako taj balon pukne posledice će biti katastrofalne. Krediti nisu perpetuum mobile, ne može se na njima praviti budućnost.

l Guverner se bori i protiv inflacije. To podseća na borbu sa vetrenjačama: dok na jednom mestu gasi, požar se javlja na drugom. Istovremeno kurs više niko ne pominje. Izgleda se u njega više ne sme ni dirnuti?
- Za mene su koreni inflacije uz sve što sam nabrojao, pre svega u nerestrukturiranoj privredi. Sada se kod nas licitira sa visinom inflacije. Što veću brojku izbaciš, veći si ekonomista! Kad me novinari pitaju za inflaciju, odgovaram im kontrapitanjem: “Kakva je razlika, na planu ekonomskih posledica, između inflacije od 11 i od 17 posto”? Visoka inflacija ograničava rast bruto domaćeg proizvoda (BDP). Za razvijene zemlje je kritična tačka negde oko 10 posto, ali za nas bi kritično bilo 25-30 odsto. Mi nemamo privredu za jednocifrenu inflaciju i moraćemo još neko vreme da trpimo nešto viši rast cena. Čoveka koji je pretrpeo dva infarkta, bez obzira što se subjektivno dobro oseća, ne smete izložiti preteranim naporima.

Oprezno s kursom dinara

Više je razloga što s kursom dinara moramo biti jako oprezni. Prvi je što bi značajnija promena deviznog kursa (depresijacija) uticala na rast inflacije. Drugi, značajnija depresijacija dinara bila bi socijalno neprihvatljiva jer bi urušila životni standard najvećeg dela stanovništva kroz smanjenje plata u evrima. Treći, svi naši građani koji su uzeli dugoročne kredite vezane za evro, a svoje plate zarađuju u dinarima, vrlo brzo bi bankrotirali. Četvrto, značajnija depresijacija dinara stvorila bi i ozbiljne probleme budžetu jer bilo bi potrebno više dinara za kupovinu deviza neophodnih za servisiranje dugova po prethodno uzetim kreditima. A to znači još restriktivniju fiskalnu politiku, tj. još veće stezanje kaiša!

Ostale vestiArhiva