Ako oko političkih i emocionalnih posledica ishoda crnogorskog referenduma ovog momenta u Srbiji postoje veoma izražene razlike, izgleda da su one potpuno eliminisane kada je reč o ekonomskim posledicama razdruživanja dve članice državne zajednice. Zluradi bi rekli da je to rezultat "dobro pripremljenog terena " aludirajući na to da su Srbija i Crna Gora već godinama išle potpuno odvojenim ekonomskim kolosecima stvarajući dva celovita ekonomska sistema. Tako će sada samo biti formalizovano faktičko stanje koje je i mnogim zvaničnicima evropskih i međunarodnih finansijskih institucija stvaralo probleme u odnosima sa Beogradom i Podgoricom.
Teško im je, naime, bilo da razumeju kako to da u jednoj državi postoji carina u "unutrašnjem" prometu i dva potpuno različita režima carinskih tarifa prema inostranstvu. Kako to da je u jednom delu zemlje zvanična valuta dinar dok je u drugoj evro, a platni promet u zemlji funkcioniše samo u devizama. Ili kakva je to zemlja u kojoj je u jednoj članici PDV 18 u drugoj 17 odsto, u jednom delu zajedničke države važe jedni. a u drugoj drugi poreski propisi i olakšice? U kojoj je u svakoj od država članica daleko lakše osnovati firmu ako dolaziš formalno iz belog sveta nego iz druge članice te iste državne zajednice. Sve ono što je godinama unazad bilo nelogično, sada će se pokazati kao "olakšavajuća" okolnost.
Relativno jednostavnom ekonomskom razdvajanju na ruku ide i to što je u procesu sukcesije bivše zajedničke države SFRJ, svaka od članica državne zajednice tretirana kao poseban subjekt, tako da su svi "stari" imovinski i finansijski odnosi još tada raščišćeni po međunarodno prihvaćenom ključu. Obaveze prema Pariskom klubu poverilaca tako se redovno separatno servisiraju u odnosu 94,12 odsto od strane Srbije i 5,88 odsto od strane Crne Gore, što je odnos koji je primenjen za podelu nealociranih finansijskih obaveza SRJ prema Pariskom klubu poverilaca, a Narodna banka Srbije je samo agent Srbije i Crne Gore, posredstvom koje se obavlja servisiranje obaveza prema ovoj kategoriji poverilaca.
Što se međunarodnih finansijskih institucija tiče, stvari su dosta jasne, posebno od usvajanja Ustavne povelje, jer je svaki međunarodni zajam uz državnu ratifikaciju pratilo i obavezno ratifikovanje u republičkim skupštinama, čime su države članice preuzimale obavezu vraćanja onog dela kredita koji je korišćen na njihovoj teritoriji. Pošto je teritorijalni princip uzet kao osnovni i kod prava i kod obaveza, ono što sledi jeste praktično samo pravljene računice o podeli zajedničke imovine u inostranstvu koja je u sukcesiji pripala SRJ, tačnije diplomatsko-konzularnih predstavništava. Tu je još i eventualna podela deviznih rezervi NBJ sa datumom preseka 3. novembrom 1999. godine kada je Crna Gora izašla iz monetarnog sistema SRJ, uz predhodno usaglašavanje međusobnih potraživanja. U novonastalim okolnostima jedino bi sporna mogla da budu do sada nerešena pitanja vezana za staru deviznu štednju, zbog toga što se Crna Gora nije držala tog principa i nije isplaćivala dug po tom osnovu svojim građanima koji su imali devizne štedne knjižice u nekoj od banaka u Srbiji.
Praktično, čitav proces razdruživanja na ekonomskom planu svodi se tako na dva pitanja na koja odgovor nije teško dati. Prvo je: da li će i koliko biti smanjeni troškovi u republičkoj kasi zbog nestanka državne zajednice i, drugo: kako će se ekonomski odnosi dve samostalne države dalje odvijati i po kojoj ceni. Do sada je Srbija u finansiranju zajedničke države participirala sa 95, a Crna Gora sa 5 procenata. Odnosno, Srbija je izdvajala preko 11 odsto svih svojih budžetskih prihoda da bi finansirala zajedničku državu. Tih 55 milijardi dinara međutim, osamostaljenje Crne Gore neće mnogo umanjiti, mada će od jednog trenutka prestati potreba da se finansiraju kabinet predsednika državne zajednice i sve službe koje su ga pratile, parlament te zajednice, pet ministarstava, ustavni sud, kao i neke "savezne" institucije.
Kako je i do sada od tih sredstava više od 52 milijarde dinara odlazilo za podmirivanje troškova vojske i diplomatije, tu nekih mogućnosti uštede i nema. Vojska je, inače, već finansirana po teritorijalnom principu. Što se diplomatije tiče, racionalizacije su svakako moguće, ali je teško poverovati da će se Srbija lišiti onih mesta u svetu na kojima su do sada sedeli kadrovi iz Crne Gore, pogotovu što je reč o nekim ključnim svetskim centrima, poput Moskve na primer. Otuda i prve procene ministra finansija u Vladi Srbije Mlađana Dinkića da bi eventualna budžetska ušteda mogla da bude negde oko 5 odsto ili 2,5 milijarde dinara najviše, uz ogradu da će to zavisiti u mnogome od toga koliko zaposlenih sa nivoa državne zajednice će naći mesta na sličnim pozicijama, samo sada na republičkom nivou. Naime, neke od institucija koje su do sada radile na nivou državne zajednice, a u Srbiji adekvatne ne postoje, samo će biti preimenovane u republičke, što znači da se broj onih koji primaju platu iz republičkog budžeta neće bitnije smanjiti.
Kada je o budućim ekonomskim odnosima reč, svi analitičari kažu da su strahovanja vezana za otežavanje prometa roba nepotrebna. U interesu je obe države da se vrata tržišta Srbije i Crne Gore međusobno ne zatvaraju. Što se carina tiče, one bi čak mogle potpuno da budu ukinute ukoliko Srbija i Crna Gora odmah potpišu sporazum o slobodnoj trgovini, kakav su kao zajednička država već potpisali sa 18 zemalja u regionu jugoistočne Evrope. Čak i kada ne bi to htele, takav sporazum čeka obe države od prvog dana naredne godine od kada bi u regionu trebalo da bude uspostavljen režim slobodne trgovine. U međuvremenu, i jedna i druga država će svoje spoljnotrgovinske bilanse preko noći popraviti ili pokvariti, jer će rezultati robne razmene sada biti i zvanično kjiženi kao izvoz odnosno uvoz. Srbija je tu u prednosti, jer će sa duplo većim izvozom od uvoza imati još jedno tržište na kojem ostvaruje suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni.
Ekonomski analitičari pri tom kažu da to kako će se nadalje odvijati robna razmena nema mnogo veze sa emocijama. Ekonomski interes je na prvom mestu, a podsećaju, i jednima i drugima ipak je lakše da svoju robu prodaju ovde, nego na tržištu EU. Da li će biti ovdašnjih roba konkurentnih i u EU nema veze sa tim da li Srbija i Crna Gora nastavljaju da žive kao samostalne države ili ne, nego od brzine prilagođavanja njihovih privrednih struktura zahtevima tržišta i standardima EU kojoj obe države teže.

Ostale vestiArhiva