Ove godine površina oranica zasejanih pšenicom znatno je manja od višegodišnjeg proseka. To je otvorilo stare rasprave među poljoprivrednicima ne samo o tome da li ćemo pšenicu morati da uvozimo ili ne, već i koliko nam je hlebnog žita na našim poljima potrebno. Odgovor na to pitanje potražili smo od Gorana Živkova, pomoćnika ministra poljoprivrede.
- To što je zasejano manje pšenice dobra je vest zato što je pšenica ustupila mesto kulturama koje donose veću vrednost proizvodnje, kao što su industrijsko bilje, povrće i voće. Pšenica je kultura koja će se ubuduće sejati na oko 500 hiljada hektara, jer je procenjeno da je to dovoljno da se obezbedi prehrambena sigurnost. Ove godine pšenica je kasno posejana, a neke površine bile su pogođene poplavom, što će sigurno umanjiti rod. Očekuje se da će ove godine biti požnjeveno od 1,6 do 19,9 miliona tona, i to bi, uzimajući u obzir prelazne zalihe u direkciji za robne rezerve i kod skladištara, trebalo da bude dovoljno za potrebe domaćeg tržišta. Ali, ako ne bude, to neće biti ništa strašno, jer pšenica na svetskoj pijaci nije neka skupa roba i ono što nam nedostaje uvešće se. Sa pšenicom se kod nas stiglo do nekog prirodnog minimuma gajenja, tih 530 hiljada hektara je odista potrebno zbog plodoreda. Raduje, međutim, činjenica da kulture sa većom vrednošću proizvodnje imaju izražen trend rasta izvoza. Treba podsetiti da se više zaradi izvozom 30 šlepera jabuka, na primer, nego izvozom iste količine pšenice. Takođe se može očekivati da će još oko sto hiljada hektara oranica zauzeti uljana repica koja se sada seje na oko 4.000 hektara.

Koje su to grane poljoprivrede koje, prema vašoj proceni, imaju perspektivu i šansu da opstanu u oštroj međunarodnoj konkurenciji?
- Kada govorimo o perspektivi poljoprivrede valja podsetiti da je stočarstvo napokon počelo da se oporavlja. U odnosu na prošlu godinu tov goveda je veći za 15, a svinja za osam odsto. Naravno, uz stočarstvo ide i razvoj krmnih kultura. Ohrabruje i podatak da rastu površine pod povrćem, voćem i industrijskim kulturama. Stočarstvo, povrtarstvo, voćarstvo i hortikultura predstavljaju našu budućnost u poljoprivredi, jer imamo odlične preduslove za razvoj tih sektora, a konkurentni smo zbog niske cene radne snage i jeftinog zemljišta. To nam potvrđuju i trendovi zabeleženi u prethodne četiri godine. Voće i povrće beleže najveći trend rasta, mada mislim da mi imamo šansu i u proizvodnji industrijskog bilja - najjači smo regionalni igrač u proizvodnji ulja, a šećer nam je još uvek glavni izvozni proizvod. Površine pod industrijskim biljem već sada su dostigle prilično visok nivo, a njihov rast će se odvijati na uštrb pšenice, verovatno i kukuruza.


Kakva je, u tom kontekstu, uloga tržišta?
- U proizvodnji žitarica i industrijskog bilja potrebna je vertikalna povezanost između primarne proizvodnje i prerade, i to na tržišnoj osnovi. To znači da se cena formira na tržištu, a ne da je određuje država, ili tako što prerađivači sednu pa se dogovore kakve će biti cene. To važi za žitarice i industrijsko bilje, ali i mleko.Bolja organizacija potrebna je i u sektorima povrća, voća i hortikulture gde nema zajedničkog nastupa na tržištu. Nama se stalno otvaraju nova tržišta, dolaze nam iz Rusije, na primer, i traže velike količine paprike ili jabuke, koje mi zbog loše organizacije ne možemo da plasiramo iako smo već u stanju da dostignemo potrebni nivo proizvodnje. Osim proizvođača, neophodna je i dobra organizovanost prerađivača i trgovaca. Najbolji primer loše organizovanosti su malinari. Proizvodnjom maline pokrivamo 40 odsto tržišta u Evropi, ali ga ne možemo kontrolisati , jer tamo odvojeno nastupa 30 izvoznika sa po nekoliko procenata pojedinačnog učešća.


U kojoj meri se podrška poljoprivrednicima naslanja na suštinske ciljeve agrarne politike Ministarstva poljoprivrede?
- Mi imamo sedam do osam godina do ulaska u Evropsku uniju i to vreme treba iskoristiti na najbolji način. A to znači unapređenje konkurentnosti, odnosno investiranje u znanje i opremu. To je osnovni cilj strategije razvoja poljoprivrede pa su sve mere koje Ministarstvo poljoprivrede preduzima usmereni ka tom cilju. Nadam se da ćemo uspeti da svih sedam hiljada zahteva za podršku ruralnom razvoju i investicijama koji su ove godine blagovremeno pristigli rešimo i tako podignemo izvozne rezultate. Umesto podrške cenama, sada smo se usmerili na pomoć poljoprivrednicima koji žele da imaju ULO hladnjače, na primer. Znači sa 40 odsto bespvratnih sredstava pomažemo nabavku hladnjača koje mogu sačuvati jabuku od berbe u septembru do aprila ili maja iduće godine kada je njihova cena najviša. Tako se ne samo povlači deo roda sa tržišta u vreme berbe i tako poveća cena jabuke kada je inače najjeftinija, već se ona čuva i prodaje u vreme kada su cene najpovoljnije i tako ostvaruju bolji spooljnotrgovinski efekti. Ista je priča i sa bespovratnim sredstvima u iznosu od 30 odsto koja odobravamo za kupovinu sistema za navodnjavanje. Upotrebom ovih sistema povećava se prinos, snižava cena koštanja i konačno povećava izvoz.

Imamo proizvode za evropsko tržište

Ključ uspeha na tržištu Evrope i sveta je podizanje nivoa konkurentnosti domaćeg agrara. Kako ostvariti taj cilj i na koji način se na tom putu može pomoći našim poljoprivrednim proizvođačima?
- Tokom protekle četiri godine sa 250 miliona dolara minusa u agrarnom izvozu, stigli smo do 250 miliona plusa, uz rast izvoza po stopi od 40 odsto godišnje. Očigledno je da imamo šta da ponudimo Evropi i svetu. Sa mnogim proizvodima smo konkurentni, ali postoji i ogroman prostor za dodatno snižavanje cene koštanja u pojedinim delatnostima, povećanjem investicija i na taj način i prinosa. Ostvarili smo suficit u razmeni sa Evropskom unijom i očekujem da se taj trend nastavi.

Ostale vestiArhiva