Vesti
Društvo i ekonomija
Ciljevi ostvareni, cena (pre)visoka
31.12.2006. 16:00
Izvor: Politika
Reklo bi se da su u 2006. ostvareni glavni ciljevi ekonomske politike: solidan rast bruto domaćeg proizvoda praćen visokom stopom rasta izvoza, uz istovremeno smanjenje inflacije. Povećana je i produktivnost rada i zarade. Međutim, ovi rezultati plaćeni su (pre)visokom cenom i zato ne smeju da zavaraju kreatore ekonomske politike u 2007. Prvo, konjunktura na svetskom tržištu je išla naruku našoj pretežno sirovinskoj izvoznoj strukturi. Istovremeno, došlo je do smirivanja cena energenata što je naša najveća uvozna stavka. Produktivnost je rasla više zbog smanjenja broja zaposlenih nego zbog novog kvaliteta i veće konkurentnosti srpske privrede. Lepoj slici naše ekonomske stvarnosti doprinela je i vlada svojom ekspanzivnom fiskalnom politikom, kao i zamrzavanjem cena proizvoda i usluga koje drži pod kontrolom, pogotovo kada se krenulo sa izbornim obećanjima. NBS, sa svoje strane, (pre)skupom monetarnom politikom delovala je na smanjenje inflacije putem (pre)visoke apresijacije dinara i (pre)velikim kamatnim troškovima, na veliko zadovoljstvo poslovnih banaka.
Nastavak ovakve politike u 2007. u narednim godinama teško da je ostvarljiv. Zato bi nova vlada politiku privrednog rasta i cenovne stabilnosti trebalo da uklopi sa ostvarivanjem glavnih razvojnih prioriteta kojim se ubrzava ekonomsko osposobljavanje Srbije na njenom evropskom putu. To su: prvo, stvaranje atraktivnijeg poslovnog ambijenta za dolazak stranih investitora i aktiviranje domaće štednje kao glavni garant otvaranja novih radnih mesta; drugo, početak realizacije ključnih infrastrukturnih projekata koji energetski i komunikaciono čvršće povezuju Srbiju sa Evropom i u vezi s tim revizija načina upotrebe Nacionalnog investicionog plana, odnosno para građana Srbije i, treće, ozbiljniji pomaci u reformi obrazovanja i stvaranju novih znanja kako bi ponuda na tržištu rada mnogo više odgovarala zahtevima poslodavaca. Za takvu razvojnu politiku nije dovoljna samo puka skupštinska većina već pun konsenzus glavnih ekonomskih i političkih učesnika – parlamenta, vlade, sindikata, poslodavaca – kako bi građani u to stvarno poverovali, a time i sami doprineli boljim životnim perspektivama.