Nisam protiv privatizacije, ali srpski vodovod treba zadržati u javnom vlasništvu, a probleme sa kojima se suočavaju ta preduzeća rešavati ekonomskom cenom vode, stručnim a ne partijskim menadžmentom i jakim regulatornim telima.
Dr Nikola Marjanović, građevinac, stručnjak za vodoprivredu, bivši direktor Republičke direkcije za vode i sadašnji prvi čovek „Srbijavoda”, nema dileme: „Nijedan, ni proizvodni ni distributivni, deo vodovoda ne bi smeo da se privatizuje i prepusti privatnom, a naročito ne stranom operateru”.
Ako je nešto dobro u ovom našem tranzicionom zaostajanju jeste što imamo na koga da se ugledamo: da se ne opečemo kao Budimpešta i Bukurešt i da preuzmemo rešenja koja su se pokazala dobrim, poput bečkog. Vodovod je tamo javno vlasništvo, cena vode je ekonomska, njome se pokrivaju tekući troškovi i proširena reprodukcija, utvrđene su plate, pa se višak ne preliva ni na račune radnika ni menadžera nego se usmerava u budžet ili u humanitarne svrhe… Tako radeći, i Šveđani su svoj sistem doveli do savršenstva, pa sada mogu i da obaraju cenu vode. Ni Francuzi, koji su „ulazili” u vodovod drugih zemalja, svoj nisu poverili privatnim operaterima – objašnjava Marjanović, reagujući na seriju tekstova u „Politici” o privatizaciji komunalnih preduzeća.
Svima koji uspešno posluju i zadovoljavaju potrebe svojih građana, kaže, zajednička je ekonomska cena vode.
Za razliku od njih, Srbija pije najjeftiniju vodu u Evropi. Građani ovde kubik u proseku plaćaju 30 centi dok je cena u okruženju najmanje 1,2 evra.
Ta cena bi se i kod nas, napominje Marjanović, uklopila u preporuke Evropske komisije da izdatak za vodu ne bi trebalo da premaši četiri odsto kućnog budžeta.
Kada bi se uvela ekonomska cena, ne bismo vodom iz vodovoda zalivali bašte i njive, trošilo bi se manje, bio bi manji i utrošak hemikalija i energije, a bilo bi i novca za saniranje dotrajalih cevi, što bi dodatno smanjilo utrošak vode i gubitak na mreži koji je sada od 30 do 80 odsto. Tako bi se za nekoliko godina sanirala i ekonomska situacija u ovim sistemima – objašnjava Marjanović.
Kako kaže, nemačka firma „Berlin Vaser” uz finansijsku podršku, odnosno donaciju KfW nedavno je završila analizu četiri velika vodovoda – beogradskog, niškog, novosadskog i kragujevačkog. Studija donosi i preporuke – kako odrediti ekonomsku cenu vode, kako ova preduzeća reorganizovati, optimalan broj zaposlenih.
Kada bi se sledila ta uputstva i kad bi postojala regulatorna agencija, ne bi bilo ni problema sa monopolom – ukazuje Marjanović.
U Srbiji, kaže, bar šest vodovoda ima sve uslove da obavlja tu delatnost.
Uz licencu regulatorne agencije, oni bi mogli da postanu regionalni operateri, da obavljaju tu delatnost i u onim mestima koja nemaju ni kadrovskog ni finansijskog potencijala za to. Zašto vodovod iz Niša ne bi bio operater za, recimo, Lebane.
A strani kapital je, više nego za druga komunalna preduzeća, zainteresovan baš za vodovod?
Nijedan strani operater nije došao da se interesuje za prečišćavanje otpadnih voda, svi su zainteresovani za pitku vodu, za ulazak u sisteme u koje smo ulagali i do 115 godina i za koje i mi imamo stručne ljude. Ako neko hoće da investira neka izvoli – neka uloži novac u postrojenja za prečišćavanje otpadne vode, neka kroz BOT aranžman to izgradi, 20–30 godina koristi, ubira profit i onda preda gradu – zaključuje Marjanović.

Ostale vestiArhiva