Na tržištu građevinskih usluga iz dana u dan sve je više velikih inostranih kuća. Naročito iz Austrije. U Beogradu su već „Alpina”, „Štrabang” i „Svitelski”. Sa završetkom još nekih većih tendera mogu se očekivati veći igrači i iz drugih zemalja. To je, kaže za naš list vlasnik i direktor jednog od naših najvećih građevinskih preduzeća, „Gemaks”, Đorđo Antelj, dokaz da smo tržište u usponu i da se kod nas mogu obaviti veliki poslovi kao i u svakoj zemlji Evrope.

– Iako sam vlasnik Gemaksa, ja se radujem dolasku stranaca i njihovoj konkurenciji na našem tržištu. Neka im ove moje reči budu iskrena dobrodošlica. Neko će me upitati – zašto? Zato što samo u velikoj utakmici sa velikim igračima i mi postajemo veći i takmaci s kojima se mora računati na domaćem terenu”, kaže Antelj i dodaje da ti isti stranci na naše tržište donose ono što smo propustili od 1991. pa sve do pre neku godinu – razvojni i tehnološki korak.

Više niko, kaže, ne koristi crevo za vađenje vagnesa, već laser. Za betonsku ploču od 1.000 kvadrata više ne treba desetak, već samo dva do tri radnika. Oplata, betonski šprajcevi... i ostala pomagala i alati u građevinarstvu već su tekovina 21, a ne prve polovine 20. veka.

Svet je u tom pogledu daleko otišao ispred nas, tvrdi Antelj i bez zebnje predočava da oko pedesetak domaćih građevinskih kuća samo upornim i svakodnevnim ulaganjima u tehnologiju i kadrove može da se koliko-toliko suprotstavi inostranim konkurentima. Biće to teška i neizvesna utakmica, jer su na njihovoj strani kapital, znanje, tehnologija, a ne tako često i sama naša država, koja zbog besparice mora da koristi inostrane kredite i obavezu da raspisuje međunarodne tendere na kojima stranci najčešće odnose prevagu.

Gde je, po Antelju, valjan odgovor?

Ni govora, naglašava, u nekakvom zatvaranju granica ili zahtevima državi da donese diskriminatorna pravila u korist naših firmi. Tržišna igra mora biti fer do kraja. Jer ako nismo u stanju da je odigramo i dobijemo kod kuće – šta ćemo napolju? Zato je, po njemu, najpreči zadatak da se domaći neimari, takvi kakvi jesu, pošto boljih nemamo, što više ukrupnjuju i poslovno povezuju da bi odgovorili nadolazećoj konkurenciji.

Stranci, za sada, ne dovode svoju radnu snagu. A i što bi kada, za sada, ima dovoljno domaćih radnika po veoma pristupačnoj ceni. Ali, problem radne snage, pogotovo dobrih zanatlija, postaje teško rešiv ne samo za strance, već i za domaće građevinske firme. Poslednjih godina prava je sreća naći dobre majstore svih građevinskih struka – od zidara, tesara, armirača, preko limara, grejača do električara. Jednostavno, nismo školovali mlade ljude za te poslove, jer u vreme sankcija nije bilo ni potrebe za njima. Nešto je, napominje Antelj, lakše sa inženjerima, raznih struka, ali oni, u većini slučajeva, osim dobre teorijske potkovanosti gotovo da ne znaju kako izgleda mešalica za beton. Valja u njih ulagati skoro iz početka, ali, neretko, sa polovičnim uspehom, jer čim nađu neki drugi, lakši posao, za koji nisu potrebne čizme ili šlem na glavi, oni odoše. Čak ni dobra plata i izgledna karijera nisu dovoljni motivi.

Na pitanje, da li će „Gemaks” zbog sve oštrije konkurencije na domaćem terenu poći u svet, Rusiju, možda, njegov prvi čovek mirne duše kaže – „ne pada nam na pamet”.

– Što bismo išli u svet kada kod kuće, konkretno u Beogradu, imamo posla i preko glave. Skoro da nema nedelje da ne odbijemo nekog investitora sa poslom vrednim od tri do pet miliona evra. Naše je mesto u Srbiji, jer sa 765 stalno zaposlenih, odnosno 1.150 angažovanih ljudi i sa podizvođačima radova, spadamo u red najvećih. Ovu godinu „Gemaks” završava sa oko 50 miliona evra ukupnog prihoda. Plan za iduću je veći za oko deset procenata.

Nekadašnji giganti poput „Komgrapa”, „Rada” ili „Trudbenika” već su posrnuli, ali se, na sreću, još se drže „Energoprojekt”, „Ratko Mitrović“ i „Napred”. Posla za dobre, organizovane i kvalitetne neimare, tvrdi na kraju razgovora Antelj, u Srbiji ima, pošto se i investiciona aktivnost polako budi. To treba u vidu da ima i država, jer građevinarstvo ne samo što povećava zapošljavanje već za sobom „vuče” najmanje 27 privrednih grana i delatnosti, uprkos čemu ono i dalje nema odgovarajuće sistemske podsticaje.

Obrnut red poteza

Lepo je, smatra Antelj, što je država pokrenula Nacionalni investicioni plan, ali samo u jednoj njenoj dimenziji – ravnomernijem privrednom razvoju Republike. Da se dobri putevi i odgovarajuća infrastruktura podignu i u delovima Srbije koji vape za novim ulaganjima i radnim mestima. Nije sve u Beogradu ili njegovoj okolini. Sve ostalo, po njemu, može biti diskutabilno, pa i sama ideja o državi kao investitoru. Taj posao treba prepustiti privatnoj inicijativi i kapitalu. Država je umesto samostalnog ulaganja trebalo da ponudi privatnicima preko odgovarajućeg fonda novac po povoljnim kamatama i da im prepusti da najbrže obrnu te pare i opet ih investiraju.

Ostale vestiArhiva