U kakvoj su vezi cena struje, privatizacija Elektroprivrede Srbije i zaštita životne sredine? „U direktnoj” – reći će za „Politiku” dr Vladimir Đorđević, generalni direktor Elektroprivrede Srbije. S cenom kilovat-časa raste i vrednost EPS-a. Jedan cent vredniji kilovat-čas – milijardu evra vredniji EPS.
Međutim, sadašnja cena kilovat-časa, u proseku oko 3,8 evrocenti, najniža je u Evropi. Sa njom kao takvom nema ni razvoja. Nema poslova za desetine hiljada ljudi u srpskim firmama. Nema zaštite životne sredine, kao ni većih količina domaće struje. Nema strateških partnera. Uopšte uzev, nema ni – tržišta električne energije.

– Sadašnja cena električne energije podmiruje samo tekuće poslovanje EPS-a. Srbiju sa njom (sadašnjom cenom) čeka sve veći uvoz struje. Srbija treba da ima svoju struju, iz svojih elektrana. Zato kažemo da hoćemo da radimo i gradimo te nove elektrane. Realna cena donosi i racionalnost u trošenju. Bez novca ne možemo da zaštitimo vazduh, vodu i zemlju. Opravdan je strah da ćemo zbog nepoštovanja propisa gasiti „prljave” elektrane. Zato se spremamo da u te projekte do 2015. godine uložimo 1,2 milijarde evra. Ali... sa ovom cenom nema zaštite životne sredine – navodi naš sagovornik.

Jevtina struja donosi jevtin EPS. Ona dovodi kupce EPS-a, a ne strateške partnere za razvojne projekte. A investicije u EPS-u do 2010. godine „teške” su tri milijarde evra. Za to su nam, kaže Đorđević, potrebni stranci. Međutim, niko od njih neće uložiti ni jedan jedini evro u energetiku ako mu se ne omogući profit. Da je EPS profitabilan, kao što nije, i on bi sada, kao što to čine druge velike elektroprivrede, kupovao distribucije i elektrane u okolnim zemljama.

– Čak 16 kompanija je pokazalo interesovanje da u Srbiji sa EPS-om gradi novu termoelektranu snage 700 megavata. I tu smo jasni – sve kroz tender, javno, da Srbija i EPS dobiju najbolju ponudu. A sa novom elektranom imaćemo dugoročni ugovor o prodaji električne energije EPS-u i to po definisanoj proizvođačkoj ceni. Ta cena, kako pokazuju računice, neće moći da bude niža od pet evrocenti. I kako onda da od te elektrane kupujemo struju po pet centi a prodajemo je po nižoj ceni – pita Đorđević.

– Raspisali smo još dva tendera – za konsultanta za restrukturisanje EPS-a i za traženje partnera za modernizaciju Panonskih elektrana. Tražimo partnera koji će u Panonske elektrane „uneti” novu tehnologiju i obezbediti energente po povoljnoj ceni – objašnjava naš sagovornik.

Strateški partneri bi trebalo da budu izabrani tokom naredne godine. Sa gradnjom, odnosno modernizacijom ovih elektrana, elektroenergetski sistem Srbije dobiće novih 1.000 megavata. Oko 15 odsto proizvodnje električne energije u Republici biće u mešovitom vlasništvu.

– Nismo protiv ulaska privatnog kapitala u srpski elektroenergetski sektor, ne želimo da čuvamo monopol. Jesmo protiv prodaje EPS-a, „komad po komad”, kako su to svojevremeno učinile neke zemlje u tranziciji, pa sada kupuju ono što su prodavale. Nama ti eksperimenti ne trebaju. Nećemo prodaju distribucija i rasprodaju tržišta onima koje ne interesuju ni razvoj, ni naš vazduh, voda i zemlja. Nećemo da nas kupe oni koji žele samo plasman robe kupljene i proizvedene u okolnim jevtinim elektranama. Interes Srbije je jasan – ulazak privatnog kapitala u razvojne projekte EPS-a, a potom transformacija EPS-a u akcionarsko društvo. Država treba da proceni kada će biti pravi trenutak za prodaju određenog procenta akcija i koliki će to biti procenat – kaže Đorđević.

U najjačim evropskim zemljama – država je i dalje većinski vlasnik elektroprivreda. Na primer, Češka je većinski vlasnik ČEZ-a, visokoprofitabilne firme koja je u ovom regionu veoma aktivna u svim privatizacijama. Zašto onda i Srbija ne bi pomogla svojoj firmi da stvara profit, da deo profita vraća državi za, na primer, socijalne potrebe. Jer, EPS je zamajac srpske privrede. Vrednost poslova sa „Kolubara Metalom”, fabrikama „Goša”, „Minel”, „Termoelektro”, „Sever”, MIN... kao i sa naučnim institutima dostiže i 150 miliona evra godišnje.

-----------------------------------------------------------

Cena struje u okruženju

Prosečna cena kilovat-časa u Makedoniji bila je lane četiri evrocenta, u Bugarskoj 4,8, Crnoj Gori 4,9 a u Albaniji 5,7 evrocenti. U BiH je koštao 6,5, Poljskoj 6,8, Hrvatskoj 6,9 i Rumuniji sedam evrocenti. Još skuplji kilovat-čas plaćali su potrošači u Turskoj – 7,7, Slovačkoj – 9,1 i Mađarskoj – 9,2 evrocenta.

– Nismo mi nekoliko puta siromašniji od Albanaca, Rumuna, građana BiH... pa da naš kilovat-čas, pod izgovorom zaštite standarda i borbe protiv inflacije, bude nekoliko puta jevtiniji. Takva priča uništava EPS – kaže Đorđević.

Ostale vestiArhiva