Do pre nekoliko godina kupcima u Srbiji bilo je nezamislivo da im se kasirka kada dođu na red za plaćanje obrati sa „dobar dan“. Sada je sve više radnji koje su uvele ovakav običaj i mada je tretman potrošača kod nas i dalje daleko od idealnog, promene nabolje ipak su vidljive.

Tome je, kako za „Blic“ kaže Petar Prokić, načelnik u Ministarstvu trgovine, najviše doprinela velika konkurencija koja trgovce tera da se „biju“ za kupce. A poznato je da je ljubazno i kulturno ophođenje osoblja važan faktor pri opredeljivanju kupaca za ovu ili onu trgovinu. Dosta novih trgovinskih manira je na naše prostore, navodi on, došlo sa ulaskom stranih prodajnih lanaca na naše tržište.

- Njihovim dolaskom popravljena je tehnologija prodaje, povećan je asortiman robe, pa naši ljudi više ne moraju ići, recimo, u Mađarsku da bi kupili hranu za kuću. U kupovinu hrane tamo sada odlaze samo oni koji kupuju na veliko ili prodaju na sivom tržištu. I naše trgovinske kuće počele su da edukuju svoje zaposlene, a roba se lepše i kvalitetnije pakuje. Što je najvažnije, veća konkurencija obara cenu, kupcima se stalno nešto poklanja kako bi se privukli u što većem broju - navodi Prokić.

Inače, prema podacima Udruženja za trgovinu pri Privrednoj komori Srbije, šest stranih trgovinskih kompanija u našoj zemlji ukupno imaju 13 većih prodajnih objekata u Srbiji. Renomirane trgovine i veliki prodajni centri, bilo domaći, bilo strani, kaže Gordana Hašimbegović, sekretar Udruženja, nalaze se u većim urbanim centrima (Beograd, Niš, Novi Sad, Subotica, Kragujevac, Čačak), dok u srednjim, a naročito u manjim mestima najveću prodaju beleže lokalna trgovinska preduzeća i samostalne radnje.

Najveće učešće na tržištu Srbije ima domaća „Delta“ koja drži oko deset odsto srpskog i 23 odsto beogradskog tržišta. „Delta“ ima i najveći broj maloprodajnih objekata, ukupno 345, od čega „Maksi“ 68, „C market“ 198, „Pekabeta“ 78 i „Tempo“ jedan prodajni objekat. O bilo čijem monopolu na našem tržištu, smatra Petar Prokić iz Ministarstva za trgovinu, ne može se ni govoriti budući da šest vodećih trgovinskih lanaca kod nas drži tek oko 20 odsto tržišta Srbije. A mesta za nove trgovine, prema njegovim rečima, i te kako ima.

- Mi smo ipak potrošačko društvo. Platežna moć stanovništva, iako to mnogi neće da priznaju, povećava se, a ne treba zaboraviti ni da je Srbija tranzitna zemlja. Kada se sve to uzme u obzir, može se slobodno reći da prostora za nove trgovce ovde ima - smatra Prokić i dodaje da ima najava ulazaka novih trgovina i otvaranja novih prodajnih kapaciteta kuća koje su ovde već prisutne. Tako, navodi on, slovenačka „Droga Kolinska“ planira otvaranje fabrike i prodajnog centra kafe i slatkiša za Balkan i jugoistočnu Evropu negde oko Koridora 10. I grčki „Veropulos“ planira otvaranje novih hipermarketa duž tog koridora.

Nove trgovine, između ostalog, popravile bi i prodajnu površinu po jednom stanovniku, koja je u Srbiji sada veoma mala. Tek oko pola kvadratnog metra, što je četiri puta manje nego u razvijenom delu Evrope.

Elektronska trgovina

U zemljama Evropske unije, u onom prvom jezgru EU, 60 odsto prometa obavlja se preko Interneta, a kod nas takve prodaje skoro da i nema. A nema ni zakona. Sudeći prema najavama iz Ministarstva trgovine, zakon se priprema, a njegovo usvajanje očekuje se iduće godine.

Godišnji pazar 500 evra

Prosečan registrovani godišnji promet po stanovniku Srbije prošle godine je iznosio oko 500 evra, navodi Gordana Hašimbegović iz Privredne komore Srbije. Kako kaže u većim urbanim sredinama, pre svega u Beogradu i Novom Sadu, taj promet iznosi 710 evra. Kada se uračuna i kupovina na pijacama, procena je da se u Srbiji po stanovniku za robu široke potrošnje godišnje utroši oko 1.000 evra.

Domaće da, ali ne po svaku cenu

Što se tiče uticaja stranih hipermarketa na domaću, pogotovu poljoprivrednu proizvodnju, Petar Prokić kaže da se ne može tražiti ni očekivati od našeg čoveka da po svaku cenu kupuje naš proizvod samo zato što je domaći.

- Ne mogu domaći proizvođači da deru kupce prodajući im skupu i lošu robu i da preko njihovih leđa naplaćaju svoje velike troškove proizvodnje. Sami proizvođači moraju da se trude da njihovi proizvodi budu konkurentni, uslovi prodaje povoljniji. Oni moraju smanjivati troškove proizvodnje, a ne da to ide preko leđa kupaca - kaže on.

Ostale vestiArhiva